„Мир Божији – Христос се роди“ пожелио је традиционално у Божићној посланици Српске Православне Цркве Патријарх српски Порфирије.
Поглавар СПЦ се у посланици осврнуо на ситуацију на Косову и Метохији и указао да се Црква диви јунаштву, стрпљењу и трпљењу српског народа у јужној покрајини државе. Поручује да је српски народ већ четврт века најугроженији и најнезаштићенији народ на европском континенту.
Помолио се да Бог дарује мир у цијелом свијету наглашавајући светске сукобе у којима умиру и дјеца. Истакао је да је највећи благослов у 2025. години престојећа прослава 850-годишњице Светог Саве.
Божићну посланицу преносимо у цијелости:
По милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске православне цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав:
Мир Божији – Христос се роди!
Драга наша дјецо духовна,
Данас, сабрани на светој Литургији, прослављамо Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Онога Који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“. У радости духовној прослављамо Догађај који је толико велик да је подијелио историју људског рода на два дијела! Овај Догађај свети Максим Исповедник назива циљем творачког чина Божјег, – Тајном Христовом, сједињењем Бога и творевине у Личности Сина Божјег Који је постао човјек, – што можемо разумијети једино ако имамо у виду да створени свет не може постојати вјечно без јединства са Богом Творцем. Зашто? Прије свега зато што је, по ријечима светог Атанасија Великог, природа творевине – некадашње небиће, односно што је она смртна. Да би створена природа превазишла смрт и постојала вечно, мора да буде у заједници са самим Извором живота, са Тројичним Богом, Јединим по природи Вечним и Нествореним.
У ту заједницу смо сви ми људи, једном и за свагда, уведени када је, пре двадесет столећа, благовољењем Бога Оца и садејством Духа Светога, Син Божји Јединородни сишао у историју људску, у „долину плача“, да би се, у крајњем смирењу, очовечио и у малој Витлејемској пећини родио као Дијете. Приклонивши небеса земљи, подарио нам је нераскидиву заједницу са Богом. Беспочетни, бесмртни и савршени Бог унижава Себе и поистовећује се са нама, са Својом творевином, и примајући оно што је неупоредиво мање од Њега дарује нам оно што је неупоредиво узвишеније и савршеније од нас. Надумна љубав Божја, промишљајући о вечном човековом назначењу, по благовољењу Свете Тројице хтјела је да створени свет буде исцијељен и спасен у Богочовеку Христу. О дубино богатства и премудрости Божје! Вечност је загрлила пролазно, нестворено се нераскидиво сјединило са створеним, бесмртност је исцелила смртно. Једном рјечју, Бог је постао човек да би човјек био обожен, да би постао богочовјек по благодати.
Свако од нас, браћо и сестре, нека данас своје срце загрије пламеном који је грејао новорођеног Богомладенца, а од свога дома, радошћу породичног окупљања, начини Витлејемску пећину! Истовремено ми, који празнујемо у миру, не смијемо заборавити оне који страдају, тугују и ове дане радости проводе прогнани из својих домова, понављајући тако судбину Богомладенца Христа, већ у најранијем детињству прогнаника, који је, заједно са Својом Пресветом и Пречистом Мајком и праведним Јосифом Обручником, морао да бијежи у Египат пред тиранином Иродом.
Исти тај Богомладенац и данас, не само метафорички него и стварно, бивајући носилац пуне људске природе, дијели изгнанство, тугу и страдање свих невољника на земаљској кугли. Видимо како у многим крајевима света мајке и очеви, са дечицом у наручју, бежећи од савремених Ирода, доживљавају и у 21. вијеку судбину витлејемске дјеце из времена Рођења Христова. У крајевима у којима је Христос рођен и сада се чује „плач и ридање и нарицање много“ (Мат. 2, 18). Тамо, као и у сусједним земљама, Сирији и Либану, број људских жртава немилице се умножава, док је број убијене дјеце, што је најстрашније, многоструко превазишао број дјеце пострадале од Иродових руку. Са молитвеним вапајима Богу да дарује мир цијеломе свијету, гледамо и на страшни сукоб једнокрвне и једновјерне браће у Украјини и Русији, који, на велику жалост свих нас, већ улази у четврту годину.
Молитвено вапијемо Богу да и невино страдале у паду надстрешнице на новосадској жељезничкој станици привије у наручје Своје. Гледамо у своја срца, и гледамо се међусобно, молећи се Господу да нам подари снаге да из тога трагичног догађаја, али и из других поменутих и непоменутих збивања у земљи и свијету, стално извлачимо опомињућу поуку о томе да једни према другима морамо бити браћа, бити људи, охристовљени, искрени, суштински добри.
Осећамо очинску потребу да и овог Божића свој саборни глас упутимо прије свега нашој духовној дјеци на Косову и Метохији, али и свима до којих стиже апел Цркве Светосавске. Српски народ је у овој својој вјековној постојбини већ четврт века најугроженији и најнезаштићенији народ на европском континенту. Изложен притисцима, хапшењима, насилном отимању општинских самоуправа, гашењу локалних здравствених служби, отимању земљишта и друге приватне имовине, рушењу гробаља и споменика културе, непрестано бива застрашиван и прогањан. Ми вас, браћо и сестре наше на Косову и у Метохији, гледамо са љубављу, поштовањем и захвалношћу. Дивимо се вашој вјери, вашем јунаштву, вашем стрпљењу и трпљењу. Као што вјерујемо речима Господњим да су „блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити“ исто тако верујемо да ће сванути дан када ће и за вас и за васцели наш народ засјати Сунце правде, Христос Бог наш, и да ћете се и ви наситити правде Његове.
Највећи благослов у години која започиње доноси нам прослава 850-годишњице од рођења најзначајније личности у историји нашег народа – Светог Саве. Овом приликом, дубоко забринути због садашњих дешавања у нашем народу, желимо да укажемо на две чињенице из његовог живота, молећи се да у знаку поуке која из њих извире протекне година која је пред нама.
Прво, својим одласком у Свету Гору, млади Растко је, попут младића из јеванђелске приче који је упутио Христу најрадикалније питање: Учитељу добри, шта да учиним да задобијем живот вјечни?, потврдио чињеницу да је младост гладна и жедна вјечности, односно: пуноће, истине, правде, доброте, љубави, љепоте, уопште смисла. Међутим, за разлику од поменутог младића, Свети Сава је добровољно и радосно пошао за Христом. На његовом примеру, као и на примеру многих младих људи кроз историју, видимо да није довољна само благословена глад и жеђ за смислом. Потребан је преображај, излажење из себе, живот у врлини, живот по Јеванђељу Христовом, по Речи Његовој. Потребан је подвиг љубави према Богу, али и према сваком човеку као свом вечном брату. А та љубав је у слушању, разумијевању, загрљају и прихватању другог као ближњег; у праштању, саосећању, милосрђу, жртви, у свакој христоподобној врлини. Све су то дела љубави које је свети Сава, наш Просветитељ и Учитељ заувек, пошавши за Христом, преображен и освећен благодаћу Духа Светога, чинио и пројављивао.
Управо зато што је био Богом преображен и просвећен, као светитељ Божји, постао је узор и пример свима, па чак и своме рођеном оцу. У светлу његовог примера позвани смо да са пажњом ослушкујемо младост, да је поштујемо, чувамо и оснажујемо у свему што је добро и честито.
У исто вријеме, наша је обавеза да, осим бриге о младима, рјечју и делима љубави, читавим својим животом, свједочимо да се пуноћа за којом трагају налази у Христу Господу, да је Христос смисао свега и да, уколико Христос буде на првом мјесту, све ће доћи на своје мјесто.
Друга чињеница поучна за годину пред нама јесте измирење завађене браће које је извршио Свети Сава над моштима њиховог оца, светог Симеона Мироточивог, 1207. године у манастиру Студеници. За помирење нису биле довољне само његова молитва и његов труд, иако га без њих не би било. Неопходно је било и да оба брата пруже руку један другоме, да се загрле и опросте један другоме. То је био једини прави, јеванђелски начин да се постигне мир међу браћом, у држави и у народу. Свети Сава, надахнут Јеванђељем Христовим, показао је овим и оставио нам у аманет образац црквеног миритељског поступања.
Црква не осуђује, не дијели, не прави разлику међу браћом, него нас подсјећа да смо сви једни другима потребни и све позива на мир и заједницу љубави. Не заборавимо да мноштво несрећа, сукоба и ратова започињу дехуманизацијом ближњег, потирањем људскости другог људског бића. Зато је од пресудне важности да сви, колико нас има, престанемо да користимо речник у коме се други прво назива странцем, затим противником, онда непријатељем и, на самом крају, нељудским бићем. Сетимо се кобних последица таквих поступака у историји људског рода, који су, на жалост, многобројни! Сјетимо се наше прошлости и подела од којих до данас не можемо да се опоравимо! Будимо достојни насљедници Светог Саве миротворца и његове браће, а не наследници Каина, првог братоубице, који је Самоме Господу Богу упутио најстрашније ријечи: „Зар сам ја чувар брата својега?“ (Пост. 4, 9).
Стога, браћо и сестре, где год да живимо, премошћујмо међусобне јазове, слушајмо једни друге, уважавајмо ставове и мишљења једни других, поготову када су другачија од наших! Одустанимо од агресије и насиља као начина решавања проблемâ и несугласицâ! По сваку цену градимо мостове разумевања, љубави и мира, иако добро знамо да градитељи мостова неретко бивају каменовани са обе обале.
У радости Божића, једине истинске новине под Сунцем, када се Бог заувек измирио са човјеком, загрлимо Христа и једни друге, славословећи божићну химну:
„Христос се рађа, славите!
Ево Христа са небеса – изиђите му у сусрет!“
Драга наша дјецо духовна, православни хришћани, чеда Српске Православне Цркве, у отаџбини и расијању, ми, ваши духовни пастири, молимо се да се Богомладенац Христос усели у срца свих и да се, имајући мир са Њим, миримо и „мирбожимо“ међу собом, да бисмо се, у миру и љубави, заједно с анђелима, једним устима и једним срцем, радовали и појали:
„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“
Мир Божији – Христос се роди!
