Након више од три недјеље борбе са ватреном стихијом смирује се ситуација са пожарима у Требињу.
Ватрогасци су даноноћно бранили куће од пожара, а велика помоћ је стизала и од хеликоптера МУП-а Српске.
Колико су неприступачни терени отежавали ситуацију, са чим се све пилоти суочавају при гашењу пожара, гостујући у Јутарњем програму РТРС-а, говорио је пилот Управе за ваздухопловство МУП-а Српске, Зоран Милић.
Пилотима и ватрогасцима је у посљедња два дана помогла киша, истакао је Милић и додао да би у наредним данима требало да буде мирније.
– Јучер је у Требињу пала киша – два литра по метру квадратном – и успјела је да угаси пожаре. Данас и сутра се очекује нова киша, па се надамо да ће у наредном периоду бити мирније – каже Милић.
Када су у питању пожари на југу Српске, Милић се присјећа да су пилоти први позив примили у недјељу 7. јула у касним поподневним часовима.
– Одмах смо се спаковали, отишли у Требиње, извршили извиђање и одредили задатке. Најкритичније је било на сјеверној страни Леотара, гдје је ватрена линија била дугачка два километра. У тих 18 дана, најтежа ситуација била је на самој ивици града Требиња, гдје се ватра спустила са јужне стране Леотара и дошла до самих кућа. Густ дим је прекрио читаво Требиње и готово да се није могло дисати – истиче Милић.
Подсјетио је да је највећи изазов пожара у околини Требиња био у томе што се ватра никада раније није спустила тако близу самог града, што је било веома опасно.
– Баш тог четвртог дана нашег боравка, када се ватра примакла првим кућама, на једном мјесту налазила се долина пуна горивог материјала. Био је јак дим и пламен висине око 30 метара. На тој висини хеликоптером није могуће прићи, па у таквим случајевима бацамо воду индиректно и натапамо тло како бисмо зауставили даље ширење пожара – каже Милић.
Када су у питању технике интервенција, пилот истиче да је фашење пожара могуће вршити директно или индиректно.
– Имамо различите врсте горивог материјала – ако је то трава, радимо такозвани „водени тепих“, а ако је густа шума, користимо технику „водене бомбе“. То је разлика у количини воде која пада на једном мјесту. Такође, зависно од интензитета пламена, гасимо са висине од 15 или 20 метара. Ако је пламен превисок, не гасимо директно, већ индиректно – истиче Милић.
Свако гашење пожара из ваздуха носи своје изазове, а Милић истиче да прије свака интервенција захтјева низ припрема.
– У самој припреми задатка, прво долазимо на извиђање, осмотримо терен, надморску висину и спољну температуру. Пронађемо најповољније природне водозахвате. Ако их нема, а потребна минимална дубина је 1,5 м, онда користимо базене са водом које инсталирамо у близини пожаришта, како бисмо максимално скратили пут од базена до пожара и били што учинковитији – рекао је Милић.
Додаје да радни дан пилота хеликоптера у таквим ситуацијама траје од зоре до ноћи.
– С тим што је најпогодније за гашење кад су температуре ниже – ујутро или предвече. Средином дана долази до пораста температуре и смањују се перформансе хеликоптера – рекао је Милић.
За пилоте који се боре са ватреном стихијом, сваки лет остане у сјећању.
– Слике људи и пожара – сваки лет остане у глави. А што се тиче самог пожара у Требињу, у сјећању ће ми остати сцена када смо навече ходали градом, а пролазници су нам рекли: „Браво и хвала вам на томе што радите“ – присјетио се Милић.
Подсјећамо, хеликоптери Управе за ваздухопловство МУП-а Српске су током 18 дана на пожаришта у близини Требиња избацили 650.000 литара воде.
