Агресија НАТО на Савезну Републику Југославију почела је на данашњи дан 1999. године у вечерњим часовима, без одобрења Савјета безбједности УН, трајала је 78 дана, убијен је 1.031 припадник Војске и полиције, а погинуло је око 2.500 цивила, међу њима 89 дјеце.
Рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 дјеце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа води се као нестало.
Према првом саопштењу Генералштаба Војске Југославије, 24. марта око 20.45, у првом налету гађано је више од 20 објеката.
Први пројектили пали су на касарну у Прокупљу у 19.53 часова. Услиједио је напад на Приштину, Куршумлију, Батајницу, Стражевицу. НАТО је започео бомбардовање са бродова у Јадрану, као и из четири ваздухопловне базе у Италији.
Током 11 седмица агресије готово да нема града у Србији који се није нашао на мети. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и оних пуњених обогаћеним уранијумом.
Свјетској јавности тада је представљено да је разлог агресије била ситуација на Косову и Метохији, односно тешка хуманитарна криза на том простору, а наредбу за напад дао је Хавијер Солана, тада генерални секретар НАТО-а, генералу САД Веслију Кларку.
Као изговор искоришћени су догађи у Рачку, 15. јануара, а онда и неуспјех наводних преговора вођених у Рамбујеу и Паризу.
Пошто је Скупштина Србије потврдила да не прихвата одлуку о страним трупама на својој територији, уз приједлог да УН надгледају мировно рјешење на Косову и Метохији, НАТО је започео ваздушне ударе.
У стварности, на Косову и Метохији се догодила серија терористичких аката које је починила такозвана ОВК, како против снага безбједности Србије и СРЈ, највише полиције, тако и против бројних цивила, не само Срба него и Албанаца, објеката инфаструктуре, српских светиња, подсјећа Тањуг.
Уништен је велики дио инфраструктуре у земљи, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процјене су око 50 одсто производних капацитета Србије.
Разорено је или оштећено око 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље. Бомбардоване су рафинерије у Панчеву и Новом Саду. НАТО је, наводно први пут, употријебио такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
Разорена је амбасада Кине у Београду 7. маја 1999.
Зграда РТС у Београду уништена је 23. априла. Погинуло је 16 особа и исто толико рањено. Зграда Телевизије Нови Сад разорена је 3. маја 1999, на Међународни дан слободе медија.
О материјалној штети која је нанијета током НАТО агресије изнети су разлицити подаци. Тадашње власти у Београду процијениле су је на приближно стотину милијарди долара, а група економиста Г17 на 29,6 милијарди ондашњих долара.
НАТО је негирао да је имао губитака, а из Београда су долазиле тврдње да је оборено више десетина летелица.
Руска агенција АПН објавила је да је НАТО изгубио више од 400 војника и преко 60 летелица, док је амерички предсједник Бил Клинтон навео у говору 10. јуна 1999. да НАТО није имао жртава.
У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица, крстарећих пројектила.
Летјелица Ф-117, такозвани „невидљиви“ претходно симбол супериорности америчке технологије, завршила је у њиви у атару сремског села Буђановаци.
До обуставе агресије НАТО дошло је послије потписивања Војно-техничког споразума код Куманова 9. јуна 1999. године. Три дана касније започело је повлачење снага Србије односно СРЈ са Косова и Метохије. Споразум је одредио успостављање мисије Уједињених нација, УНМИК.
Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар НАТО-а, издао је 10. јуна 1999. наредбу о прекиду бомбардовања.
Посљедњи пројектили пали су 10. јуна у рејону села Кололеч, код Косовске Каменице, у 13.30, и на касарну у Урошевцу око 19.35 часова. Био је то 79. дан НАТО агресије на Србију, односно СРЈ.
Савјет безбједности УН тада је усвојио Резолуцију 1244. У саставу мисије КфОР на Косово и Метохију је упућено 37.200 војника.
Врхунац читавог процеса било је једнострано проглашење независности Косова 17. фебруара 2008, које су признале земље које су учествовале у агресији на Србију 1999. године.
