Срби су доживјели огромна страдања у Подрињу у посљедњем рату и те жртве и злочини се не смију заборавити, поручио је начелник општине Братунац Лазар Продановић.
Он је позвао чланове породица погнулих бораца, ратне војне инвалиде, демобилисане борце Војске Републке Српске, градоначелнике и начелнике општина и све српске патриоте да у суботу, 5. јула у Братунцу присуствују обиљежавању великог српског страдања у средњем Подрињу и Бирчу у Одбрамбено-отаџбинском рату.
„Морамо његовати културу сјећања, одавати почаст жртвама и преносити на млађе сазнања о њиховом страдању зарад слободе коју српски народ данас има у Републици Српској“, рекао је Продановић Срни.
Продановић је истакао да овакви скупови и сјећања треба да покажу јединство српског народа, те позвао Србе да превазиђу све подјеле и да заједно одају почаст жртвама не гледајући личне и страначке интересе и припадност.
Овогодишње обиљежавање страдања Срба у Подрињу симболично носи назив „33 године-злочин без казне“, чиме се, како је навео Продановић, указује на некажњене бројне масовне муслиманске злочине над Србима у овој регији.
Продановић је напоменуо да се приводе крају припреме за одавање почасти за 3.267 настарадалих цивила и војника, те подсјетио да ће помен служити Његова светост патријарх српски Порфирије.
Говорећи о српским страдањима којима је свједочио као ратни хирург у Болници Зворник, Продановић се присјетио стравичних догађаја и сцена, тешких рањавања и исцрпљујућег рада медицинског особља на збрињавању, операцијама и лијечењу рањених.
Како наводи, почетак рата и цијела 1992. година су били најтежи, јер су рањени довожени свакодневно, а било је дана када је стизало десетине тешко рањених бораца и цивила.
„Те године су почињени масовни злочини приликом упада муслиманскх снага у српска села и за те злочне неоправдано нико није одговарао. Игнорисање српских жртава од стране међународног и правосуђа БиХ је неприхватљиво и за осуду“, нагласио је Продановић.
„Ако нико не одговара за 3.267 жртава, од којих су већина цивили, то је доказ једностраности и непрофесионализма односно тенденциозности правосуђа у које је изгубљено повјерење“, истакао је Продановић.
Говорећи о тим најтежим данима, Продановић је навео да су љекарски тимови утврђивали приоритете да би се спасавали животи најтеже угрожених.
„Није било времена за чекање. Хирурга и анестезиолога је недостајало и радили смо двије смјене, даноноћно у неким периодима. Ране су биле различите и било је најтежих врста повреда из различитог оружја. Било је језивих сцена што је и нас љекаре и медицинско особље потресало као људе“, сјећа се Продановић.
Присјетио се дјевојке из Козлука којој је ампутирана рука, те Илије Лазића из Осмака коме су оперисали срце, а и дан данас је жив.
„Посебно се сјећам тешко рањеног Јована Николића из Кравице. Добро смо се познавали, били смо пријатељи. Довежен је са тешким ранама по цијелом тијелу. Био је снажан. Издржао је. Носили су га рањеног неколико километара до Дрине и чамцем превезли у Србију да би га довезли у Зворник, јер је путна комуникација Братунац-Зворник била пресјечена. Спасили смо га. Умро је прије двије године“, навео је Продановић.
Како каже, посебно је био тежак јули 1992. године када су муслиманске снаге из Сребренице упадале и чиниле злочине у српским селима Загони, Магашићи, Ранча, Јежестица, Сасе, Залазје…
„И у најтежим тренуцима малодушности, професионализам и жеља да се помогне и спаси живот увијек су надјачавали и даноноћно смо обављали операције и пружали помоћ рањеницима“, присјетио се Продановић.
Он је истакао да се српско медицинско особље тих ратних година строго придржавало Женевске конвенције и пружало помоћ свима којима је то било потребно. Збрињавали су и лијечили рањене и заробљене муслиманске војнике.
„Неки су ми се јављали након рата и захваљивали, те јавно о томе говорили“, навео је Продановић.
Говорећи о том периоду, Продановић је рекао да је то било изузетно тешко, али да је поносан на све што су он и његове колеге учинили за спасавање људских живота у тим условима, те били у служби свог народа, поштујући медицинску етику и прописе.
Најтеже слике које су му се урезале у сјећање били су из оних дана када је крв лила по ходницима и ординацијама, а таквих је дана, како каже, било превише.
Продановић је напоменуо да су се грађани одазивали свакодневно на позив да је потребна крв, те да се никада није десило да нису обавили операцију због недостатка крви.
Истакао је посебан случај када је приликом једне операције анаестезиолог дао директно крв пацијенту и наставио да обавља свој посао у сали.
Продановић је навео да су значајну помоћ у збрињавању и лијечењу рањених из средњег Подриња пружиле болнице у Ужицу, Ваљеву и Лозници, јер капацитет зворничке болнице често није био довољан.
Сва ова присјећања, истакао је Продановић, изазивају фрустрираност српског народа према правосуђу БиХ и међународном судству због неправде према српским жртвама.
„Због тога треба на млађе преносити истину и све што се догодило српском народу, његовати културу сјећања, поштовати жртве, одавати им почаст и памтити да се страдање не би поновило“, нагласио је Продановић.
Он је додао да се зато и ради на градњи централног споменика у Братунцу за све српске жртве из ове регије, да би се ту могли држати часови историје и преносити истина о страдању.
