Историјске одлуке законодавне и извршне власти Републике Српске, посљедњих мјесеци предуприједиле су ескалацију колонијалних намјера Кристијана Шмита. Његове раније наметнуте наредбе и закони, продуковали су најжешћу кризу у постдејтонској БиХ. Али ту није намјеравао да стане. Под патронатом бившег америчког амбасадора Мајкла Марфија, припремао је читав сет закона којима би дејтонске надлежности Републике Српске поклонио заједничком нивоу.
Након што је Марфи „повучен“ из БиХ, покровитељство и заштиту потражио је од британског амбасадора Џулијана Рајлија. Али Република Српска је „устала“ у одбрану дејтонских надлежности и институција, Устава Српске и БиХ и на томе ће истрајати, јасна је порука.
Параноична замјена теза њемачког распиривача кризе и разарача демократије, пракса је на тлу БиХ, дуже од три и по године. Свако мало, ову убогу европску периферију „частио“ је акробацијама попут оне да се на суверенитет земље позивао док је безусловну послушност захтијевао. Или да устав и демократију велича кад год их бахато крши. Иза „разарача“ и „распиривача“ већ је пребогат опус недемократских ремек дјела попут једнодневне суспензије Устава Федерације, декретске измјене Изборног закона у изборној ноћи, наметања закона за заштиту самога себе и свог непостојећег ауторитета.
Иако једно искључује друго, док је „сијао“ обећања о европском путу и перспективи, у колонијалном походу није стао. Припремао је читав сет од чак шест закона које је намјеравао да фараонски пласира, тврди стручњак за безбједност Џевад Галијашевић. План је доспио до дијела Кристијану Шмиту баш и ненаклоњених међународних кругова.
– Ти закони су подразумијевали и законе о имовини, закон о шумама, закон о водама, закон о образовању, закон о социјалној и здравственој заштити и закон о унутрашњим пословима. Дакле не би било више МУП-а Српске, било би неких девет центара безбједности по угледу на комунистичко вријеме. Тај удар је у ствари спријечен одговором који су институције Српске дале у којима су рекли не може то тако – рекао је Галијашевић.
Да је иза затворених ОХР-ових врата Шмит са сарајевским унитаристима припремао закон о непостојећој државној имовини, одавно је јавна тајна. И „“црвена линија“ преко које прелазак Српска није дозволила. Дејтонски споразум ријешио је питање имовине, додијелио је ентитетима а БиХ оставио без грунта. Споразум из Дејтона и његов саставни дио Устав ријешио је и питање законодавца БиХ. Шмита и разних „кристијана“ у њему нема.
– У Уставу БиХ пише да је Парламентатна скупштина једина која доноси законе и нико други. У том истом Уставу и законима пише ко може да буде предлагач, у Уставу БиХ нигдје нема предлагача који се зове високи представник. Све је то скршено и све хоће да легализују наметањем – нагласио је предсједник Републике Српске Милорад Додик.
Ни амбиције према уређењу уџбеника за школарце Шмит није скривао. Јавно је обећавао како ће баш он преузети улогу рецензента и са закашњењем од три деценије фалсификовати, њему и Сарајеву прихватљиву, српску и историју Српске.
– О каквом он амбијенту говори када је управо он главни политички карцином у БиХ. Он је наметнуо одлуке он није легитиман, он намеће одлуке, он жели да намеће нека рјешења, у име кога? Једино што би могао добро да уради то је да коначно оде кући и да пусти овај народ и да дође до својих легитимно изабраних представника до рјешења која су неопходна за све – истакао је замјеник предсједавајуће Савјета министара Сташа Кошарац.
Шмитов стари ослонац, Мајкл Марфи кући је већ отишао. Док новог тражи у британском амбасадору, Шмит истовремено чека да о његовим непочинствима расправља матични му Бундестаг. Српска, међутим, не чека! Огољено неоколонијално разбојништво на својој територији зауставила је. И одлучила све да врати на дејтонска подешавања.
– Република Српска је коначно предузела кораке које је дуго најављивала. Очекивало се да то неће проћи без побуне политичког Сарајева, али власти у Српској само треба да наставе тим путем, јер управо то што се у Сарајеву буне и што се овај тзв. високи представник буни, управо то показује колико су ови кораци добри за Српску и српски народ – рекао је историчар Александар Раковић.
Фебруар и март 2025.године, у историји српског народа остаће упамћени као дани борбе за опстанак Српске и Срба западно од Дрине, увјерен је Раковић. А свима који другачије подваљују препоручује – прије него се позову на Устав као највиши правни акт и на Дејтонски уговор као међународно-правни споразум, да их прочитају. Јер истина је једна. И неограничено траје.
