Маркова и борба његових родитеља Дијане и Драшка, почела је од првог дана његовог пријевременог рођења. Да судбина у старту није била сурова, Марко би данас имао и двије сестре. Са готово никаквим шансама да преживи, Марко је пркосио свим законима.
Борба родитеља да Марко дочека нови дан и живи животом достојним човјека, траје и данас.
Ово је прича о породици и невјероватној љубави какву само родитељи могу пружити. Ово је прича о борби обичних људи, скривеној далеко од очију јавности и судбини која је породици Вејновић одредила најтежи могући животни пут.
Марков отац Драшко Вејновић присјећа се 1999. године и дана, када су се у Вејновићима чекале тројке, а онда и шока који би и најјачима сломио срце и душу. Тугу је у кратком времену замијенила неизвјесност и почетак борбе за живот тек рођене бебе којој су давали минималне шансе да дочека нови дан.
– Марко и његове двије сестре родили су се у 28. недјељи трудноће. У таквим околностима, шансе за преживљавање, посебно дјечака биле су готово никакве. Знало се да су дјевојчице отпорније- открива Драшко најтеже тренутке који су га задесили у животу.
У данима који су услиједили двије бебе дјевојчице нажалост нису успјеле преживјети. Услиједила је неизвјесна борба за живот малог Марка. Касније ће се потврдити и то безброј пута, да Марко јесте изгубио двије сестре, али је и добио два анђела чувара који на њега пазе и данас.
Мањи од чоколаде
Са пар стотина грама, Марко је након рођења смјештен у инкубатор, није могао самостално ни дисати. Двоје родитеља преко ноћи су морали промијенити своје навике и прилагодити се борби која траје и данас.
– Тада није било као данас, нисте имали ту помоћ и потребно знање, једноставно, Марко се борио сам и сваки дан доносио је неизвјесност да ли ће преживјети. Међутим, нешто нас је све гурало према напријед. Марко је чак једне прилике сам ручицом скинуо цјевчицу респиратора и продисао самостално што је за све нас било ново чудо – присјећа се Драшко очију пуних суза.
Након чуда, услиједио је нови шок, и то не један. Докторица која је водила Марка је настрадала, а убрзо се у клиничком центру појавио и менингитис.
– Рекли су нам: “Носите га из болнице што прије”. Било је јасно да Марко мора под хитно ван, иако је још био мањи од чоколаде – присјећа се отац.
Отац и мајка, једно машинац, друго економиста по струци, удружили су снаге и уложили сваки атом своје енергије како би барем повећали наде да ће њихова беба Марко дочекати сљедећи дан.
– Једноставно није било другога, набавили смо књиге о неонатологоји и сличне и кренули смо их читати, изучавати. Марко је имао проблема са дисањем, видом, говором, моториком, све је то остало неразвијено због пријевременог рођења, али предаја није долазила у обзир. Када смо мислили да излаза више нема, када су сва врата дјеловала да су затворена, нешто нас је увијек гурало напријед, нова врата су се отварала – прича отац младића покушавајући неколико година живота ставити у пар реченица.
Сваки нови дан значио је и нову борбу да Марко преживи. Порази су биле ноћи, када је Марко престајао да дише, па су га, прича његов отац, као бебу пипкали, тражећи било какав начин да бебу стимулишу и подсјете, да мама и тата нису имали намјеру пустити је да оде.
Дан по дан, мјесеци и године су пролазили. Мама и тата и баке и деке давали су све од себе да Марко дочека ново јутро. У овој причи, нешто касније посматрајући и слушајући Марка, изгледа да је једино он од почетка био сигуран да ће све бити у реду.
– Довољно је да вам кажем да је Марко имао диоптрију -11 и да је носио најмање могуће наочаре које су се правиле – додаје отац хероја.
Дани су се сводили на свакодневне одласке у Завод за физикалну медицину и терапију у Трапистима. Вјежбе и свакодневни рад. Драшко и Дијана су у критично вријеме одлазили и на посао, а само они знају какав је то ритам био. Смјене на послу и рад са Марком, постали су свакодневица за родитеље, једноставно сваки дан био је подређен Марку.
– Борба је била да нормално једе, да устане, да прохода, да проговори. Пуно рада и вјежбе укратко речено- додао је Драшко описујући у кратким цртама прве године живота њиховог хероја.
Школа
У свој тој борби за Марков нормалан живот, родитељи се нису ни окренули, а на врата је куцала школа.
– Марка смо намјеравали уписати у ОШ Доситеј Обрадовић која је у нашем комшилуку, али су нам након тестирања рекли да Марко није за школу. Знао сам шта Марко може и које су његове могућности, знао сам да има знање и меморију и одвео сам га одмах дјечијем психијатру у Долац гдје су ми рекли да је Марко способан за школу и тако смо га уписали – присјетио се отац почетка Марковог школовања које ће отворити ново поглавље у животу ове породице.
Иако је радила, мама Дијана је Марка водила у школу, није било потребе за асистентом. Мајка би сједила у учионици, али је Марко сједио са другарима. Марко је у школи бриљирао, а ево и како.
– Када је учење у питању направили смо сљедећи план. Марко због вида није могао читати, па сам му читао ја. Од лекција смо правили скрипте, извлачили оно битно. Он би се јављао и добијао одличне оцјене. Како првог дана школе, тако све до дипломског. Сваку ријеч коју сам читао Марко је памтио, јављао се и добијао одличне оцјене – прича Драшко Вејновић.
Након првих пет разреда, родитељи се суочавају са новим проблемом, јер Марко треба прећи у 6. разред гдје по распореду добија теже предмете. До родитеља како каже отац, долазе разне приче међу којима и она да не могу сва дјеца савладати градиво посебно стране језике, хемију и физику. Но, то у Марковом случају наравно да није био проблем, напротив, Марко је по устаљеном шаблону учио са оцем, јављао се и добијао одличне оцјене.
– У основној школи сам волио хемију. Сјећам се да су сви говорили како је наставник хемије јако строг, али ја сам заволио овај предмет, ма обожавао сам га – прича нам Марко.
Након пар обрађених лекција, Марко је требао одговарати хемију, родитељи се присјећају да су са стрепњом испратили тога дана Марка у школу.
Након одговарања, наставник је рекао да је одушевљен Марком.
– Прецизније речено, наставник је изашао и рекао нам, цитирам: “Мали је развалио”. Нашој срећи није било краја – додао је Драшко.
У тој свакодневној борби, родитељима је промакло да Марко има ослабљен слух.
Када је ишао у осми разред, отац је примјетио да нешто није у реду. Једне прилике је како прича, сједио и свеском прекрио лице, када је Марко рекао да спусти свеску како би га могао боље чути и видјети, тада је било јасно, Марко је годинама учио тако што је са очевих усана читао и памтио.
За неколико дана Марко је добио слушне апарате.
– Тада сам први пут јасно чуо птицу како пјева – рећи ће Марко.
Борба за вид
Након основне школе, појавио се проблем са ионако лошим видом код Марка. Родитељи су очајнички тражили специјалисту који би могао да ријеши проблем како Марко не би ослијепио. И када су мислили да излаза нема, поново се у задњим тренуцима појавило рјешење у виду специјалисте у Новом Саду чија је ужа специјалност управо проблем какав има Марко. И данас младић одлази на редовне контроле, а све како би сачувао вид. Ријешивши тај проблем, Маркови родитељи су почели размишљати о средњој школи.
– Опет је било милион питања у глави. Размишљате како је средња школа необавезна, како су тамо ђаци који претјерано не обраћају пажњу једни на друге, шта се све може догодити. Марку је довољно да га само неко гурне на степеницама и он губи равнотежу. Срећом, нашли смо средњу и то приватну која је у нашем комшилуку и ту је Марко уписао економско-правни смјер који је завршио са одличним успјехом.
Но, Марковом школовању ни ту није био крај.
– Мој успјех је моје знање, као што сам рекао. Имао сам све петице, без обзира на све проблеме са којима се суочавам у животу – додао је јунак наше приче.
– Уписао сам правни факултет. Желио сам медицину, да помажем људима, као што су мени помагали у животу, али рекли су ми да могу студирати право, па сам то и прихватио – прича Марко са великим самопоуздањем.
Не само да је уписао и пријављивао у року по 10 и више испита, већ је године чистио једну за другом и дипломирао прошле седмице.
– Волио бих сада, ако је то могуће, да се негдје запослим. Знам да не могу радити као други пуних осам сати, али посао у канцеларији бих могао радити – каже поносни Марко.
Социјализација
Марко на срећу, током свог одрастања, није имао проблема са другарима, био је прихваћен гдје год се појавио.
– Нисам никада имао проблема, свугдје гдје сам био су ме прихватили. Данас исто тако, са пријатељима са факса одем једном недјељно на пиће у кафић. То је дан само за нас – додаје Марко.
– Било је ту и креативних радионица, од сликања до волонтерског рада у невладиним организацијама. Излазака у локале са другарима. И данас када је негдје музика, а пјевач Марков пријатељ идемо и забављамо се, мада ме све рјеђе жели видјети у близини – кроз смијех каже отац.
И како то живот само може направити, након свих успона и падова за живот сина, здравствено стање Марковог оца се погоршало. Операција срца, прелом кичме, емболија плућа, корона. Остао је без посла, јер му је послодавац рекао да га таквог не треба више.
– Након 37 година и 10 мјесеци радног стажа отишао сам у инвалидску пензију. Данас сам ја шеф кухиње, а жена ради – закључио је Драшко Вејновић.
