Прва генерација гимназијалаца у историји у Рогатици започела је школовање у школској 1969/1970, а окончала 1974. године. Уписано је 45 ученика и у редовном року матурирало 32.
Међу нама, из не знам којих ралога, мало је било одличних – колико се сјећам четворо, и што је занимљиво већина нас је наставило школовање студирањем, најчешће у Сарајеву, и постали академски образовани и одмах добили посао у рогатичкој привреди, која је тада била у вртоглавом успону, и друштвеним дјелатностима. Мањи дио нас је отишло у друга мјеста, најчешће ради љубави, удаје или женидбе – рекао је Томислав Батинић који је био један од иницијатора сусрета матураната из те прве генерације гимназијалаца, уприличен у суботу у Рогатици.
Након минуте ћутања у част оних колега који су умрли или их је однио посљедњи рат, извршена је прозивка присутних. „Глумећи“ разредне старјешине, то су обавили Томислав Батинић и Раде Јовановић. Дошло се до броја 19, међу којим је највише оних који живе као породични људи у Рогатици, а немали број је и оних који живе, већ и као пензионери у другим мјестима. Само у Београду их је скоро 10, а да се не говори о Сарајеву, па и ван територије бивше СФРЈ.
Подсјећајући на гимназијске дане, један од организатора овог сусрета Раде Јовановић рекао је „да године пролазе, али ми остајемо млади и свјежи у нашим сјећањима.“
– Не могу се тек тако заборавити дани и године кад смо трчали за бољом и већом оцјеном и дипломом, али и првом љубави и маштали „шта ћу бити кад завршим започето школовање, рекао је он.
Уз подсјећање на живе и оне који су отишли на онај свијет, бивши матуранти су се присјетили и својих професора, па су тако споменута имена директорке школе Фахрије Урошевић, Радована Пејчиновића, Смајила Веснића, Јозе Бошњака, Ружица Марјановић и Кривокућа, Владе Гуслова, Љубише Јовановића, Михајла Аздејковића и доста других који су умногоме заслужни што је ова прва генерација успјела и на пословном и у личном животу.
Присјетили су се бивши матуранти и оних који више нису међу живим. Ко ће, речено је, заборавити Стојанку и Станку Переула, Дамиру Шетић, Радинку Војиновић, Драгу Ћебича, Раденка Михајловића Цара, Сакиба Чолића, Кристрину Гавриловић или Лазара Веселиновића.
Евоцирана су сјећања на згоде и незгоде из школских клупа. Раде Јовановић и овога пута није пропустио прилику да на свој познати начин, имитирањем, подсјети на неке школске другове другарице, а није штедио ни бивше професоре.
