Српска православна црква данас прославља Светог великомученика Прокопија, кога српски народ посебно поштује и слави.
Рођен у Јерусалиму, отац му је био хришћанин, а мајка незнабожац.
Звао се Неаније. Када је порастао видио га је цар Диоклецијан и толико га је заволио да га је одмах узео у свој двор, гдје је био при његовој војсци.
У вријеме једног похода Христос му се чудесно јавио, указавши му на велики свијетли крст на небу. Он се крстио и добио име Прокопије. Јавно је исповједио своју вјеру, знајући да ће бити погубљен.
У Нишу је у преднемањићко доба постојао манастир Светог Прокопија, у коме се чувала рука светитеља. Светиња је касније, кад су Турци заузели Ниш, пренесена у Прокупље, које је и добило име по овом мученику.
У неким српским крајевима сматра се да је овај дан погодан за свадбе, јер Свети Прокопије походи и благосиља младенце. На тај се дан избјегава копање, чак и сахрањивање. Такође се није купало.
У старини су Срби рудари сматрали овог светитеља својим патроном. Сматра се и заштитником дјеце. По свим српским крајевима постоје разни обичаји и вјеровања у вези с овим празником и придаје му се велики значај, иако није уписан црвеним словом у календар.
