На данашњи дан 1236. године умро је српски архиепископ и државник Свети Сава, отац српске државотворности, први српски архиепископ, просвјетитељ, утемељивач српске дипломатије, просвјете, литературе, законодавства, здравства.
Његове мошти су из бугарске пријестонице Трново, гдје је умро на повратку из Јерусалима у Србију, пренесене и сахрањене у манастиру Милешева 6. маја 1237, јер је бугарски цар Иван Асен Други једва пристао на захтјев Савиног синовца краља Владислава да их пренесе у отаџбину – и Асен и Трновљани су сматрали почивање Савиног тијела код њих за велику милост Божију.
Најмлађи син великог жупана Стефана Немање, рођен као Растко Немањић, отишао је око 1192. на Свету Гору и замонашио се у руском манастиру Свети Пантелејмон, а послије очеве смрти 1200. водио је државну политику с братом – краљем Стефаном Првовјенчаним. У Никеји је 1219. од ромејског /византијског/ цара Теодора Првог Ласкариса и васељенског патријарха Манојла Првог Харитопула издејствовао аутокефалност /самосталност/ Српске цркве и српску архиепископију, за чије је сједиште одредио манастир Жичу. Српске земље је подијелио на десет епископија и за епископе је постављао само Србе. У Рашкој је било осам епископија – Жича, Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Будимље, Хвосно и Призрен, једна у Зети /на Михољској Превлаци у Бококоторском заливу/ и једна у Захумљу /Стон на Пељешцу/.
Архиепископија и посебно најзападније епископије на Превлаци и у Стону биле су главна брана агресивном папству, које се учврстило на Балканском полуострву послије Четвртог крсташког рата од 1202. до 1204. С путовања по Блиском истоку донио је велике светиње – дијелове часног крста, дио Христовог трновог вијенца, игуманско жезло које му је пророчанством оставио Свети Сава Освећени из Палестине, икону Богородице Тројеручице, ношену у бојевима испред војске до пропасти српске средњовјековне државе.
Веома образован, написао је манастирске типике /монашки устави/ – Карејски, Хиландарски и Студенички. Капитални значај имао је његов превод с грчког „Шесте новеле“ Светог цара Јустинијана Великог – коју је очистио од каснијих неправославних додатака – основни православни политички и државно-правни документ у којем је објашњена идеја симфоније /сагласје/ цркве и државе. „Шеста новела“ /Законоправило или Крмчија, од ријечи крма – управљање/ са српског је преведена на језике осталих православних народа. Симбол симфоније је двоглави орао и први српски двоглави орао представљао је Светог Саву и његовог брата Светог краља Стефана Првовјенчаног /Свети Симон/. У православној цркви Светог Саву називају и Равноапостолни /раван апостолима/ и Миротворац, јер је 1208. у манастиру Студеница над мртвим очевим тијелом које је пренио са Свете Горе измирио браћу Вукана и Стефана и тако зауставио грађански рат који је под притиском Римокатоличке цркве започео Вукан, а дипломатским мисијама уносио је мир и међу балканске народе.
Његов култ је веома снажан код свих православних народа Балкана и у Русији. У дјелу „Живот господина Немање“ /Свети Симеон/ описао је очев живот. Заједно с оцем, у јуну 1198. од ромејског цара Алексија Трећег Анђела издејствовао је хрисовуљу на основу које је подигао манастир Хиландар, учинивши га центром српског црквеног и књижевног живота.
