Руски писац Александар Исајевич Солжењицин добитник Нобелове награде за књижевност чија је литература обиљежена искуством из сибирских логора, у којима је провео девет година послије Другог свјетског рата, рођен је на данашњи дан 1918. године.
На робију је одведен 1945. године, право са фронта, на којем се у Великом отаџбинском рату истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица.
Солжењицин је прогањан и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974. године, вративши се у отаџбину послије двије деценије.
У децембру 1998. године одбио је највишу државну награду – Орден Светог апостола Андреја Првозваног, којим га је одликовао руски предсједник Борис Јељцин, рекавши: „Не могу да примим награду од врховне власти, која је довела Русију до садашњег погубног стања“.
Током агресије НАТО-а на Југославију у прољеће 1999. године, Солжењицин је изложио разорној критици окрутност и лицемјерје Сјеверноатлантске алијансе, предвођене САД.
Приповијетком „Један дан Ивана Денисовича“, Александар Солжењицин уводи у књижевност тему Стаљинових логора, оставши јој вјеран у највећем дијелу опуса.
Један критичар је примијетио да је Солжењицин „први разголитио бит и тиме пребио кичму комунизму“, а други да је његов роман „Архипелаг Гулаг“ објелоданио да је „комунизам спој лажи и насиља над људима: лажи – да се сакрије насиље и насиља – да се одржи лаж“.
На основу емигрантског искуства у Западној Европи и САД, Солжењицин је, такође, испољио јавни презир према вулгарном материјализму Запада.
Остала дјела Александра Солжењицина су: „Матрјонини дани“ /приповијетка/, „У кругу првом“, „Онколошка клиника“, „Август четрнаесте“, „Црвени точак“, „Русија у провалији“ /романи/, „Борио се шут с рогатим“ /критичка аутобиографија/, „Гозба побједника“, „Заробљеници“, „Република рада“, „Свјетлост која је у теби“ /драме/, „Лењин у Цириху“ /публицистичко дјело/, „Тенкови знају истину“ и „Паразит“ / сценарији/.
Солжењицин је умро 2008. године.
