На данашњи дан 1858. године рођен је српски војвода Петар Бојовић, ослободилац Београда 1918. у Првом свјетском рату. Као питомац Артиљеријске школе учествовао је у српско-турским ратовима од 1876. до 1878, а у српско-бугарском рату 1885. се истакао храброшћу у борбама на Врапчи, Сливници, у Драгоманском тјеснацу, код Пирота и Цариброда /Димитровград/.
У Првом балканском рату 1912. и 1913. је, као начелник Штаба Прве армије, изузетно допринио побједама над Турцима у Кумановској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. пробио је бугарске положаје на Рајчанском риду, што је одлучило исход и Брегалничке битке и рата. У Првом свјетском рату је командовао Првом армијом 1914. у Церској бици и ослободио Шабац, а дужност није напустио ни послије рањавања. Послије мучког напада Бугара 1915. с неупоредиво слабијим снагама их је спријечио да продру на Косово, што је – уз потпору црногорске војске с другог бока – омогућило одступање српске армије преко Албаније.
У јануару 1916. је, умјесто обољелог војводе Радомира Путника, постао начелник Штаба Врховне команде и организовао је пребацивање војске на Крф и у Бизерту, а од септембра до новембра 1916. руководио је офанзивом у којој су заузети Кајмакчалан и Битољ. Због неслагања са савезничком командом о ширини фронта додијељеног српској војсци, у априлу 1918. је смијењен и постављен за команданта Прве армије, која је послије пробоја Солунског фронта заузела Велес и Овче поље, код Куманова разоружала Бугаре, продужила гоњење бројчано јаче њемачке Друге армије и разбила је јужно од Ниша без помоћи савезника, који су заостали 200 километара. На челу Прве армије 1. новембра 1918. ослободио је Београд. Умро 1945. године у Београду.
