У братуначком селу Кравица сутра ће бити служен парастос Србима убијеним прије 32 године на православни Божић.
Предсједник Борачке организације општине Братунац Зоран Гвозденовић рекао је раније Срни да ће парастос бити служен за 163 Срба из овог мјеста и сусједних заселака настрадалих у Одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су њих 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице, 7. јануара 1993. године.
Он је навео да ће програм обиљежавања почети у 11.00 часова парастосом и прислуживањем свијећа за покој душа убијених Срба.
За 12.00 часова предвиђено је одавање почасти и полагање цвијећа уз спомен-крст у Кравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча.
Етничко чишћење у средњем Подрињу започето је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.
Муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја наставиле су прогон, убиства и уништавање српског становништва и имовине током цијеле 1992. и почетком 1993. године.
Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви џихадисти су крвави пир наставили и 1993. године, када су на православни Божић упали у Кравицу гдје су убиле 49 мјештана, а раниле 80.
Од седморо несталих, петоро их није пронађено ни након 32 године. Међу несталима тог дана су и двије жене.
На Божић је село опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице. Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.
Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избјегавши сигурну смрт преласком у Србију.
Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.
Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе.
Забиљежени су и случајеви да су Ненада Ранкића пекли на ражњу, а Анђелку Млађеновићу су одсјекли главу и шутали је као лопту у Сребреници, показујући дјеци да виде „како изгледа четнићка глава“.
Та пракса није прекинута ни након проглашавања Сребренице заштићеном зоном УН у априлу 1993. године.
Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници лојални тадашњој муслиманској власти, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу у близини полицијске станице која је у рату била логор за Србе.
Мирковићева је гледала мучења и патње, те слушала јауке српских логораша које су муслимански војници тукли. Заклали су је зликовци при бјекству из Сребренице да не би свједочила о тим мучењима. Већина несталих још није пронађена и ексхумирана, нити је ко одговарао за њих.
Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких. Формирале су и логоре за Србе.
У логору „пилићарник“ у Горњим Поточарима били су заточени сви становници српског села Чумавићи, који су били заробљени, а радило се о цивилима. Касније је формирано још неколико логора у Сребреници и околним селима у којима су мучени и убијани заробљени Срби који су на почетку рата остали лојални тадашњој муслиманској власти, а који нису преживјели тортуре.
Након уништавања српских села најближих Сребреници, услиједили су упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и у Скеланима девет дана касније, када је у та два мјеста убијено укупно 114 Срба, од којих 70 одсто цивила.
Након проглашења Сребренице заштићеном зоном УН, умјесто демилитаризације, настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва сребреничка и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба, од којих више од половине цивила.
Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике – Божић, Петровдан, Ђурђевдан, Видовдан и друге.
Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Тако је било и у Кравици.
Заробљеном Анђелку Млађеновићу из Јежестице пред мајком Савком одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу хвалећи се да су убили четника, о чему постоје фотографије, а Савку су, након што је гледала мучење и клање синова, такође, заклали са још неколико цивила, очевидаца тих злочина.
О томе је свједочио Кравичанин Драгомир Миладиновић чији су синови Ратко и Ђорђе убијени тога дана.
Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених тијела.
Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач и своја огњишта, погинула браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.
У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према свједочењу преживјелих мјештана велики број Бошњака који су се послије рата вратили на подручје Сребренице и Братунца.
Ни 32 године од српског страдања нико није одговарао за убиства и злочине у Кравици, као ни за остале злочине у великом броју српских села у средњем Подрињу, изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца.
Божићни напад на Кравицу је, према причама преживјелих, али и историјским подацима, био наставак усташког злочина који је почињен на Видовдан 1944. године када су усташе из околних села запалиле 38 мјештана српске националности у подруму једне куће у селу Зонићи код Кравице.
Међу запаљенима су били једногодишња Јефа и 64-годишњи Павле и Василије Павловић.
За тај злочин нико није одговарао.
