Организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево, најавила је да ће у уторак, 22. априла, обиљежити Дан несталих Срба Сарајевско-романијске регије и истакла да се на овом подручју и даље трага за 211 лица српске националности несталих током трагичног сукоба у БиХ.
Према посљедњим подацима, још се траже посмртни остаци несталих лица српске националности, и то са подручја федералних општина Вогошћа, Високо и Бреза по два лица, из Хаџићa четири, Илиџе седам, те Новог Сарајева, Новог и Старог Града укупно 168 лица, а са подручја општине Пале два, Сокоца три, Рогатице осам и Трнова 13 лица.
Из Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево и ове године поручују да 22. априла желе да ширу јавност поново упозоре и подсјете на страдање Срба у Сарајеву, као српском стратишту, мјесту појединачних, масовних и измјештених српских гробница, те симболу масовног исељења српског становништва које је након рата било приморано да напусти своја огњишта.
СЛУЧАЈ „ТРАНСПОРТЕР“ – ПОВОД ЗА ОБИЉЕЖАВАЊЕ СТРАДАЊА САРАЈЕВСКИХ СРБА
Чланови ове организације, подсјећају да је догађај који се односи на убиство осам војника ЈНА 22. априла 1992. године у Сарајеву, познатији као предмет „Велики парк“, само један у низу од многобројних трагичних страдања Срба у Сарајеву, повод да се тај дан означи и обиљежава као Дан несталих Срба Сарајевско-романијске регије.
У Великом парку у центру Сарајева 22. априла 1992. године, наочиглед бројних пролазника, стријељано је осам припадника ЈНА и четири српска цивила.
Почасни генерал Војске Републике Српске и предсједник Скупштине Организације страјешина Републике Српске пуковник Благоје Ковачевић, за Срну се присјећа тог злочина.
„Напад је почео тачно у 5.00 часова ујутро. Под окриљем магле и мрака, муслиманске јединице на првом правцу напада пришле су српским браниоцима на свега педесетак до стотину метара раздаљине и отвориле веома јаку пјешадијску ватру. Истовремено, убачена група снајпериста са зграде Института за физијатрију, дејствовала је по свему што се кретало у њиховом видокругу“, испричао је он.
Борба је, рекао је Ковачевић, била жестока, али српски борци нису узмицали.
„Својом јуначком борбом омогућили су потребно вријеме Кризном штабу српске општине Илиџа, који је командовао одбраном, да почне организовати и упућивати помоћ браниоцима који су пружали отпор на првој линији одбране“, навео је Ковачевић.
МУСЛИМАНСКИ ПОДМУКЛИ НАПАД – 12 УБИЈЕНИХ СРБА, 42 РАЊЕНА
Према његовим ријечима, у овом подмуклом и злочиначком нападу убијено је 12 српских бораца, а 42 су рањена. Губици на муслиманској страни нису објављени, а били су сигурно вишеструко већи.
Око 14.00 часова, на простор захваћен пријеподневним борбама, ради спречавања даљих сукоба и раздвајања зараћених страна, упућени су тенковски вод који је до тада био распоређен на Ступској петљи и четири оклопна транспортера из касарне „Чича“ из Лукавице. Приликом проласка кроз насеље Добриња са једног транспортера је спала гусјеница. Да би отклонили квар, на приједлог мјештана, послуга транспортера је потражила помоћ у оближњој механичарској радионици.
Ту су их локални припадници „Патриотске лиге“ заробили и свих осам одатле пребацили у сједиште Специјалне јединице МУП-а тзв. РБиХ на Бјелавама, гдје су звјерски претучени, а потом предати специјалној јединици „Шеве“, да их прво погубе, а потом уклоне трагове.
На тај дан, прије 33 године у сарајевском Великом парку, усред града, педесетак метара од зграде Предсједништва БиХ и у непосредној близини Дома полиције, злочиначки су убијени заробљени резервисти ЈНА Миливоје Лаловић, Ђорђе Бјелица, Зоран Марковић, Драгомир Ђерић, Стеван Ђокановић, Влајко Голубовић, Недељко Вујичић и Миладин Вукмановић.
Од њих осморице, пронађена су тијела Вујичића и Марковића, а за посмртним остацима остале шесторице још увијек се трага.
ЗЛОГЛАСНЕ „ШЕВЕ“ ОДГОВОРНЕ ЗА МАСАКР НАД СРБИМА
Припадници злочиначких „Шева“ егзекуцију српских војника извршили су у Великом парку, а тијела пребацили на Дариву, гдје су поливена бензином, спаљена и закопана, па је тако број српских жртава овога дана порастао за још осам на укупно двадесет погинулих бораца.
Одговарајући на питање шта би се догодило да су тада муслиманско-хрватске снаге побиједиле и овладале Српском Илиџом, Ковачевић је одговорио да би се тада њиховим снагама отворио широк простор за даља дејства.
„Преко Трнова, отворила би се могућност спајања са Гораждем и Вишеградом, преко Хаџића са Херцеговином, преко Кисељака и Високог са Зеницом и централном Босном и на крају преко Средњег са Оловом и Тузлом. Створила би се велика компактна територија од Брчког на сјеверу преко Сарајева до Неума на југу и од Дрине на истоку до Српске Крајине на западу“, рекао је Ковачевић.
Такође, нагласио је Ковачевић, евентуалном побједом ослободио би се веома велики потенцијал у људству, око 80.000 муслиманских војних, паравојних и полицијских бораца.
УЗАЛУДАН ПОКУШАЈ УСПОСТАВЉАЊА МИРОВНЕ ТАМПОН-ЗОНЕ
Према доступним информацијама и извјештајима о том догађају, резервисти ЈНА кренули су 22. априла 1992. године транспортером из касарне „Слободан Принцип Сељо“ у Лукавици према Илиџи са задатком да успоставе тампон-зону између страна у сукобу који је избио приликом напада припадника муслиманске Територијалне одбране /ТО/ и МУП-а тадашње тзв. РБиХ на општину Илиџа.
У то вријеме ЈНА је била регуларна војна сила у БиХ, чији је задатак био да успостави тампон-зону између три зараћене стране и спречава крвопролиће.
На путу према тампон-зони, транспортер се покварио у Аеродромској улици на Добрињи, а када су војници изашли из њега са намјером да се јаве у команду заробили су их припадници ТО и МУП-а тзв. РБиХ.
Заробљене војнике преузели су војни полицајци под командом Давора Матића званог Жмиро и Керима Лучаревића и одвели их у полицијску станицу гдје су их тукли, а потом у Велики парк и стријељали.
Тек када су почели преговори српске и муслиманске стране на аеродрому Бутмир и на инсистирање представника кризних штабова Пала, Илиџе и Вогошће, 12. маја 1992. године на Пале је стигао допис у којем тадашњи начелник штаба ТО Хасан Ефендић и министар одбране тзв. РБиХ Јерко Доко својим потписима тврде да су „заробљени војници живи и пуштени на слободу и да су се вратили кућама“.
Центар јавне безбједности Источно Сарајево у мају 2005. године поднио је пријаву против 13 лица због постојања основа сумње да су одговорна за ово кривично дјело.
Српска полиција за случај „Велики парк“ теретила је бившег министра одбране РБиХ Јерка Доку, команданта ТО Хасана Ефендића, команданта Специјалне јединице МУП-а тзв. РБиХ Драгана Викића, команданта Војне полиције тзв. Армије БиХ Керима Лучаревића, начелника Станице јавне безбједности Нови Град Малика Кривића и једног од команданата Специјалне јединице тзв. Армије БиХ под командом Јусуфа Јуке Празине, покојног Давора Матића Жмиру.
За убиство осморице српских јунака, осим Викића, били су оптужени и Јусуф Пушина, Мермин Узуновић и Младен Човчић, али их је вануставни Суд БиХ ослободио оптужби.
СРАМНА УЛОГА ВОДЕЋИХ САРАЈЕВСКИХ МУСЛИМАНСКИХ ПОЛИЦАЈАЦА
У једном од својих осврта на овај злочин у Сарајеву, федерално „Ослобођење“ је писало да је Викић истражном судији Кантоналног суда у Сарајеву Изету Баждаревићу испричао како је тог дана сједио у канцеларији са његовим замјеником Кемом Адемовићем, те Асимом Даутбашићем, Неџадом Ченгићем, Суадом Смајловићем и Мушаном Ковачем.
Дошао је, испричао је Викић, непознат човјек који се представио као Жмиро и саопштио да је заробио транспортер са посадом, да је посаду довео, те да ју је наводно покушао предати тада надлежним органима, али нико није био вољан да их прими.
„Рекао сам му да их води у Центар служби безбједности, у Централни или Војни затвор. По одласку Жмире, након минуте, чуо сам два до три рафала, а након тога и пуцње из пиштоља. Кренуо сам да видим шта се дешава, али ме је зауставио неко од припадника јединице, рекавши да не излазим, јер није познато шта се вани дешава, а након неколико минута ми је сапоштено да је човјек надимка Брко пуцао у заробљенике. Сазнао сам да се Брко презива Херенда, па сам телефоном обавијестио помоћника министра за послове полиције Јусуфа Пушину о томе шта се догодило“, навео је Викић у свом исказу.
Викић је додао да му је Пушина тражио да уклони лешеве убијених, али да је, како је рекао, то одбио и наредио својим људима да не смију дирати тијела.
„Након разговора с Пушином изашао сам ван зграде и видио лешеве… Од Аднана Каровића, који је обезбјеђивао зграду, упознат сам да је тијела убијених покупио и камионом одвезао Јусуф Јука Празина са припадницима своје јединице“, рекао је Викић истражном судији, објаснивши да је прије 22. априла виђао Херенду у згради Дома полиције код Асима Даутбашића, Неџада Угљена и Јасмина Окића.
Свједок Аднан Каровић је наводно чуо како Викић говори Пушини да неће склонити лешеве „јер их није он убио и нека их склања онај ко их је побио!“.
Мунир Муња Алибабић испричао је истражном судији да је за злочин у Великом парку чуо од тадашњег предсједника Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, који га је питао „је ли му шта познато у вези са заробљавањем осам Срба, с обзиром на то да су у то вријеме на сарајевском аеродрому вођени преговори у којем су учествовали /Радован/ Караџић и /Момчило/ Крајишник, те је тражио информацију што прије“.
„Контактирао сам Неџада Угљена и питао га зна ли за судбину осморице заробљених. Он је питао: `А, ко тражи информацију`, па сам објаснио да то занима Изетбеговића. Онда је Угљен рекао да ту информацију од њих тражи Изетбеговић и да су ти људи поубијани јер их је убио Керим Лучаревић. Онда сам назвао Асима Даутбашића, руководиоца републичког дијела СДБ-а и питао га за судбину заробљених. Он је рекао да су побијени, да је то урадио неко из њихове специјалне групе /Шеве/, да је у току увиђај, да су укључени судија, тужилац и да је о томе упознат Алиспахић, који је послао екипу на увиђај. Рекао је и да су тијела на Дариви и да су спаљена“, рекао је тада Алибабић.
У међувремену, Неџад Угљен је убијен у септембру 1996. године, Асим Даутбашић је умро у марту 2012. године, а Неџад Херенда се склонио у Холандију.
Приредио: Огњен БЕГОВИЋ
