Професор Богословског факултета у Фочи протојереј ставрофор Ненад Тупеша рекао је да су славски колач и божићна чесница српски национални, духовни и обичајни фолклор.
„Литургијски хљеб назива се просфора, што у преводу са грчког значи принос. Спрема се по строгом устројству Цркве и канонским одредбама од чистог пшеничног брашна, замијешен само са водом у којој се додаје освештана вода са симболично мало соли“, рекао је Тупеша за Срну.
Он је истакао да увијек користи квасани хљеб, као симбол васкрсења, јер како квасац диже тијесто, тако Господ подиже људску природу из мртвих.
Некада су литургијски хљеб, наводи он, спремале побожне домаћице и вјерници су доносили принос у цркву – просфору заједно са вином, па је ђакон од тих дарова бирао најподесније који ће се освештати на светом приносу, а остатак хљебова би раздавао као нафору вјерном народу.
„Ова древна пракса цркве, нажалост, се изгубила и остало је да углавном појединци спремају дарове и доносе на причешће. Први хришћани, како је то записано у Светом писму, црквена сабрања, која су била претеча данашње литургије, називају `ломљење хљеба`“, рекао је Тупеша.
Он је објаснио да је „ломљење хљеба“ један од најдревнијих назива за литургију, а како је рекао, ломи се и раздробљава Јагње божије, које се једе а никад не нестаје.
„Тијело Господње, хљеб евхаристијски који се у једној цркви ломи он чува пуноћу свеукупне цркве и свака честица тог хљеба садржи потпуно тијело Господње. Људи у читавој васељени причешћују се увијек једним тијелом и увијек је литургија једна, без обзира што се служи на свим меридијанима и на мноштво мјеста, захваљујући јединству тијела Христовог, а то је Црква“, каже Тупеша.
Древни назив „ломљење хљеба“ код Срба је и данас присутан на породичним сабрањима приликом прославе крсне славе. Окупљени око славског хљеба преливеног вином, након што га преломе, укућани изговарају „Христос посреди нас – јесте и биће“.
Тупеша наглашава да све потиче од литургијске трпезе Царства Божијег, чији су природни продужетак обичајно право, народни ритуали и обреди који су сачували везу са литургијом.
„На слави имамо славски колач и вино, а то су управо литургијски елементи, што значи да се тај обичај сачувао у знак везаности за литургијску трпезу, па и у тешко вријеме туркократије када није било могуће имати литургију стално. То је на неки начин била имитација литургије гдје је опет хљеб у центру свега“, каже Тупеша.
Он је додао да сличну симболику има и божићна чесница, јер онај који постаје Хљеб живота рађа се у Витлејемској пећини.
„Славски колач и чесница су српски национални, духовни и обичајни фолклор, али се никада то не треба поредити или изједначавати са причешћем, јер је тамо залог вјечнога живота. То не бива ни са чесницом ни са славским колачем, али у сваком случају јесте један преукус и ствара извјесну хришћанску радост“, појашњава професор литургике.
Хљеб је, додаје он, симбол цијеле творевине, односно Цркве као тијела Христовог – као што се мноштво зрна у једном хљебу сабрало, не распознајући се појединачно, али се истовремено не губећи, тако се Црква сабрала са четири краја земље на једно мјесто.
„То није ништа друго него симбол Цркве као тијела Христовог, као Хљеба живота којег чине многи удови, као што хљеб чине многа зрна сједињена једним тијестом, једном природом и суштином“, појаснио је Тупеша.
Професор Богословског факултета поручио је да је цјелокупна православна вјера проповијед тајне оваплоћења Христовог – да се Бог родио у тијелу, да би, како напомиње јеванђелист Јован, човјек постао Бог по благодати.
„То је, као и васкрсење, читав преврат у историји – да Творац твари постаје сама твар да би ту твар која је огрезла у гријеху спасио сјединивши је са самим собом у утроби Пресвете Богородице, примивши природу људску у свему идентичну нама, осим гријеха“, поручио је професор Тупеша.
Управо је Христос на Тајној вечери, подсјећа Тупеша, уочи свог страдања на крсту, установио Свету тајну причешћа благосиљајући симболе творевине – хљеб и вино, рекавши „Узмите једите, ово је тијело моје које се ради вас ломи за отпуштење гријехова“.
Тупеша објашњава да се на литургији хљеб узноси као смртан, а Господ нам га враћа као тијело своје, као бесмртан, управо по ријечи да је он Хљеб живота који силази са неба да би нас узвео на небеса.
