Њена њушка и бистре смеђе очи биле су пресудне да се из рушевина у Турској спаси један живот. Она је Тора, шестогодишња женка белгијског овчара малиное, коју након повратка из Кахраманмараша познаје цијели свијет.
Нажалост, Тора је једини цивилни потражни пас, пас трагач, у Републици Српској који је обучен за потрагу за несталим особама. Торин рад и резултати најбољи су показатељ њеног значаја и квалитета.
Вјероватно не бисмо имали ни Тору, да није било њеног водича и тренера Александра Наумовића, члана Горске службе спасавања (ГСС) Бањалука, чији је и Тора члан од непроцјењиве вриједности.
Фото: МОНДО/Славен Петковић
– Тора је првенствено пас за потрагу на отвореним предјелима, као што су шуме, поља и за то је најбоље обучена, а сви остали терени, као што су они неприступачни, лавине или воде су компликованији, а најкомпликованије је трагање за несталим лицима у рушевинама. То је врхунац рада једног пса – каже за „Мондо“ Наумовић и наглашава да један пас на терену мијења 30 људи.
Са Тором су, каже, у Турској, били помало скептични јер је она таквих тренинга имала најмање због, срећом, непостојања рушевине на којој би могла да тренира.
– Игром случаја прошле године су рушили дио фабрике Инцел, а сама грађевина која је срушена људском руком је давала обрисе како би то могло да изгледа приликом неке катастрофе. Тамо је имала свега неколико тренинга јер је терен брзо био рашчићен и то је нажалост било све што смо могли да урадимо за Тору – рекао је Наумовић и додао да је упркос томе она показала свој квалитет у Турској спасивши један живот.
Фото: МОНДО/Славен Петковић
Торина обука, према његовим ријечима, није баш текла лако, али ни његова, јер прво је он морао да прође све како би могао обучити пса.
– Моја обука, а како бих послије обучио Тору, била је већи и тежи посао – каже кроз осмијех Наумовић и додаје да се сналазио како је знао.
– Сарађивали смо са хрватском Горском службом спасавања, али то није баш дало резултате. На крају је један од њихових припадника, који је често долазио код нас, тренирао мене да тренирам њу и тако смо дошли до нивоа када бих ја у нормалним околностима, да имамо систем потражних паса, полагао за лиценцу за потражног пса у отвореним предјелима – каже он.
Тврди да је за обуку паса потребна првенствено љубав, а онда и огроман труд и свакодневан рад да би пас у потрагама био квалитетан. Дужина обуке зависи од самог пса.
– Сваки пас има нос и њух и сваки пас ради, али проблем је да код пса створите мотивацију да он ради кад му кажете. Тора је била јако тешка, јер је у запостављеном стању дошла код нас, чак су нам говорили и да одустанемо од ње, али ја нисам желио. Радио сам са њом све – од социјализације, учио сам је да се игра и ту сам изгубио доста времена. У нормалним околностима рад са псом креће док је штене старо 45 дана. Тад се гради повјерење и тад игром добијате све што желите од њега. Тако ће послије научити и да тражи оно што желите. Са шест мјесеци почиње обука трагања, да научи да маркира лица и кроз игру за годину до годину и по дана пас би требао да буде спреман да изађе и полаже за лиценцу за пса трагача – каже Торин водич и тренер и додаје да је јако битно постојање система паса јер тад уче једни од других.
Фото: МОНДО/Славен Петковић
„Свијест грађана и институција је таква да нам ни ГСС, ни пси не требају, док се не деси нешто слично као у Турској“
А да би у Српској имали систем потражних паса, поред њих, потребни су људски ресурси за обуку. Битно је што је и Цивилна заштита сада препознала њихов значај.
– Пси у околностима какве смо видјели у Турској имају велики значај, јер посао обављају ефикасно и брзо, што је у тим моментима кључно. Добио сам неке информације да Цивилна заштита планира да у будућности набави више паса, али је највећи проблем обучити те псе јер је питање колико људи има мотивацију за тако нешто – каже Наумовић.
И Горска служба спасавања Бањалука (ГСС) у чијем власништву је Тора размишља о набавци још паса, али наилазе на различите проблеме.
– Ми смо свјесни да она сама није довољна. Требало би да свака од седам станица ГСС-а у Српској има бар једног пса. Али проблем су нам највише људски ресурси и финансије. И Тору смо набавили јер је Александар сам тражио да се набави пас, али таквих људи нема много – рекао је за „Мондо“ Бошко Дамјановић, начелник ГСС-а Бањалука.
Дамјановић тврди да је свијест грађана и институција таква да нам „ни ГСС, ни пси не требају“, док се не деси нешто слично као у Турској. Више паса изискује и више новца, што ГСС-у представља проблем јер су удружење грађана.
Фото: МОНДО/Славен Петковић
– ГСС је добровољна, хуманитарна, непрофитна и стручна организација која је код нас регистрована као удружење грађана. Наши су чланови волонтери, јер немамо стално финансирање већ се за све, од опреме до обуке, сналазимо сами. И за Тору тек од прошле године од града Бањалука имамо плаћену храну и ветеринарске услуге. И то је све. Ми сви имамо посао од којег живимо, а своје слободно вријеме трошимо на тренинге и обуке и рад у ГСС-у – каже Дамјановић и додаје да је најтеже наћи нове чланове, јер се појам волонтирања изгубио.
Истиче да све земље региона, али и ентитет ФБиХ има уређенији систем ГСС-а.
– Федерација БиХ има минимум 15 потражних тимова, хрватска Горска служба се финансира из буџета државе, а у Србији је финансирају разне организације. Код нас постоји Савез горских служби, а идеја је да се ради закон о ГСС- у и да то иде у Народну скупштину РС, како би били препознати и признати од свих – рекао је Дамјановић за „Мондо“ и додао да је све што желе да нека институција стане иза њих и обезбједи средства за опрему и обуке.
Вољни су да се обучавају, тренирају и на крају помогну онима којима ће таква врста помоћи бити потребна.
А у такву ситуацију, не дај боже, може доћи било ко од нас.
Пише: Драгана Божић
