У Београду је данас обиљежено 26 година од Битке на Кошарама, која је један од симбола одбране од НАТО агресије 1999. године, симбол херојства и отпора младих војника, који су бранили земљу у неравноправним условима.
Државну церемонију полагања вијенаца предводила је изасланик предсједника Србије, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић Стаменковски.
Стаменковски, која је и предсједник Владиног Одбора за његовање традиција ослободилачких ратова Србије, положила је вијенац код споменика херојима са Кошара, прекопута Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић“ на Дедињу.
Стаменковски је рекла да су Кошаре биле прва линија одбране, гдје је више од стотину младића просјечне старости до 25 година, положило животе за отаџбину у неравноправној борби за Метохију и за Србију, коју нису изгубили.
Она је истакла да су српски војници одолијевали нападу не само припадника терориситичке ОВК, већ и званичне албанске војске, потпомогнуте страховитим ударима НАТО авијације и дејствовањем припадника Легије странаца.
Стаменковски је рекла да су јунаци са Кошара у оном друштву гдје су витезови из Косовског боја, јунаци из Првог свјетског рата, са солунских фронтова и свих других стратишта и мјеста гдје се бранила слобода.
„Можемо да кажемо да ћемо се борити и да очувамо оно што је највећи споменик јунака са Кошара, а то је слобода наше отаџбине, то су Косово и Метохија. Границе наше државе омеђили су управо они које данас славимо, зато су оне непромењиве. Много пута кроз историју губили смо и враћали Космет, али никада своју будућност нисмо замишљали без Косова и Метохије“, истакла је Стаменковски.
Она је поручила породицама погинулих да ће се борити да најљепши тргови и улице широм Србије понесу управо њихова имена.
Претходио је помен жртвама, који су одржали војни духовници православне и католичке цркве и исламске заједнице Србије.
Вијенце и цвијеће положили су и представници Министарства одбране и Војске Србије, представници борачких и ветеранских удружења, удружења за његовање традиција и чланови породица погинулих бораца са Кошара.
Битка на Кошарама вођена је од 9. априла, 1999. године на граничном прелазу Раса Кошаре, на граници тадашње СР Југославије и Албаније, у тешко приступачном појасу Јуничких планина, источних обронака Проклетија, након одлуке НАТО-а да нападне СР Југославију без одлуке Савјета безбједности УН.
Борба на југословенско-албанској граници трајала је 67 дана и однијела је 108 живота, а међу палим борцима били су многи младићи од 18 и 19 година, тек пристигли на служење војног рока.
Терористи албанске ОВК су напали припаднике Војске Југославије, с циљем копнене инвазије на Косово и Метохију и пресијецања комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену.
Послије тешких борби, Војска Југославије је успјела да порази нападача и спријечи његов улазак на Косово и Метохију.
Војска Југославије у борбама на Кошарама изгубила је 108 људи, међу којима је 50 војника, 13 резервиста, 24 добровољца, двојица из Русије, односно Украјине, као и 18 старјешина Војске Југославије, официри и подофицири. Рањено је 256 припадника Војске Југославије.
Битка за Кошаре је званично завршена 10. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума са снагама Кфора повукла са Кошара.
Војнотехнички споразум у Куманову, којим је прекинута агресија НАТО-а на Србију, односно Савезну Републику Југославију, потписан је 9. јуна 1999. године на војном аеродрому код Куманова.
