Драган Васић, главни јунак документарног филма „Чико, ја сам жив, немој да ме убијеш“ аутора Гвоздена Шарца, који је је данас премијерно приказан у Београду, сматра да је веома важно што је његово свједочење о стравичном злочину у Ледићима код Трнова у јуну 1992. године приказано у Србији како би се виђело да су и Срби у БиХ били жртве рата.
Васић је уочи пројекције филма у сали општине Звездара рекао да је значајно да се види да су и Бошњаци убијали Србе, иако они и данас живе у убјеђењу да су једине жртве рата и да су они Србима током рата слали цвијеће и некакве поклоне.
„Само у српском народу постоји извињење и организације које се баве српским злочинима. Само се ми извињавамо, док сви остали ћуте. Главна порука овог филма јесте управо то да је у протеклом рату у БиХ било жртава и на српској страни, јер су страдали српски цивили“, изјавио је Васић уочи промоције филма у којем је главни јунак.
Филм је Драганово свједочење о злочину у Ледићима, почињеном у јуну 1992. године, када су муслиманске снаге у селу у подножју Трескавице ликвидирале 24 српских цивила, а међу њима и четворо дјеце, међу којима је био и његов рођак Милун Тешановић, беба од 18 мјесеци, који је убијен заједно са мајком док је био у њеном наручју.
Драган Васић, који је тада имао 11 година, био је рањен, али је преживио пуком срећом, јер га је муслимански војник Изо Велић спасио од другог припадника такозване Армије БиХ, који је хтио да га убије, и одвео га у ратну болницу на Игману, гдје му је доктор Мустафа Пинтол указао помоћ.
Велић је Драгана одвео код својих родитеља, који су га чували и бринули се о њему, а Пинтол га је обилазио и лијечио.
Шест мјесеци касније Драган је размијењен и враћен родитељима, који су до тада мислили да је и он настрадао у Ледићима.
Васић 30 година након злочина који му је безбрижно дјетињство претворио у пакао каже да је то што је доживио у породици која га је ставила под заштиту било доказ да и у најстрашнијим тренуцима има нечег свијетлог.
Он је додао да то ипак не може да промијени комплетну слику злочина који ће му заувијек остати урезан у памћење, јер је у крвавом походу муслиманских снага на Ледиће изгубио три ујака, три ујне, рођаку и два рођака, међу којима је и мали Милун Тешановић.
„Најтежи моменат за мене је био када сам се јавио непријатељском војнику, који је тада једини био пријатељски настројен према мени, док је други војник, који је био ту, рекао да ме треба убити. Тада ми је стварно било најтеже“, испричао је Драган.
Након свега кроз шта је прошао и шта је видио као једанестогодишњак говорили су му, да би га смирили и ободрили, да је дијете и да ће све лакше пребродити.
„Од почетка се носим том мишљу да сам био дијете и да би због тога све то што се десило требало лакше да поднесем. На неки начин, ја све то гледам кроз ту реченицу да сам био дијете, па ћу то брзо заборавити. Међутим, у неким моментима је било и неких тешких снова, свега је било“, открива Драган.
Он је признао да му је било изузетно тешко и на првој промоцији филма у Трнову у септембру прошле године, када га је одгледао заједно са породицама убијених, због чега му је све то што је доживио још теже пало, па му је, како каже, било криво што филм најприје није погледао насамо са аутором Гвозденом Шарцем.
Васић је рекао да га од свега га највише боли неправда и неразумијевање онога што се догађало у рату у БиХ, за шта је примјер предратна сарајевска општина Трново, којој припадају и Ледићи.
„На подручју општине Трново у рату није било муслиманских цивилних жртава. С друге стране, сва српска села су попаљена, а Срба је убијено и заклано све што је могло“, нагласио је Драган.
