У великом пожару на сарајевској Башчаршији 11. маја 1852. године, изгорјело је око 2.000 дућана, од чега је 1.600 радњи било у власништву Срба.
Срби из Србије притекли су у помоћ, како је тада наведено, „једноплеменој и једнорођеној браћи“, а списак дародаваца чува се у Архиву Београда.
Наводно, пожар је кренуо од фонтане Себиљ. Занимљиво је да је пожар у народу прозван “велика јангија” што значи “ватра која све уништава”.
Цијели тај простор у старом дијелу Сарајева након реконструкције је преполовљен.
Многи сарајевски Срби у то доба били су трговци и земљопосједници, па су и на Башчаршији имали велики број приватних објеката.
Дио је уништен у погрому након Сарајевског атентата, дио је уништен током њемачке окупације и усташке Независне Државе Хрватске, а дио су конфисковале комунистичке власти.
Фотографије настале 1879. године, биљеже размјере штете коју је проузроковао пожар, а на страници наводе да се овај тренутак сматра почетком урбанистичког развоја Сарајева, јер се отворио простор за долазак европске архитектуре.
Прије доласка Османлија, највеће насеље на сарајевском пољу био је сеоски трг Торник, који се налазио на раскршћу путева гдје је данас Алипашина џамија.
Башчаршија је настала године 1462. када је Иса-бег Исаковић изградио хан и поред њега бројне дућане.
