У братуначком селу Кравица, у недјељу, 5. јануара, биће служен парастос Србима убијеним прије 32 године у овом мјесту на православни Божић.
Предсједник Борачке организације општине Братунац Зоран Гвозденовић рекао је раније Срни да ће парастос бити служен за 163 Срба из овог мјеста и сусједних заселака страдалих у Одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су њих 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице, 7. јануара 1993. године.
Програм обиљежавања почеће у 11.00 часова парастосом и прислуживањем свијећа за покој душа убијених Срба.
За 12.00 часова предвиђено је одавање почасти и полагање цвијећа уз спомен-крст у Кравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча.
Етничко чишћење у средњем Подрињу почело је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.
Муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја наставиле су прогон, убиства и уништавање српског становништва и имовине током цијеле 1992. и почетком 1993. године.
Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви џихадисти су крвави пир наставили и 1993. године, када су на православни Божић упали у Кравицу гдје су убиле 49 мјештана, а раниле 80.
Од седморо несталих, петоро их није пронађено ни након 32 године. Међу несталима тог дана су и двије жене.
На Божић је село опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице. Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.
Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избјегавши сигурну смрт преласком у Србију.
Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.
Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе.
Забиљежени су и случајеви да су Ненада Ранкића пекли на ражњу, а Анђелку Млађеновићу су одсјекли главу и шутали је као лопту у Сребреници, показујући дјеци да виде „како изгледа ћетнићка глава“.
Та пракса није прекинута ни након проглашавања Сребренице заштићеном зоном УН у априлу 1993. године.
Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници лојални тадашњој муслиманској власти, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу у близини полицијске станице која је у рату била логор за Србе.
Мирковићева је гледала мучења и патње, те слушала јауке српских логораша које су муслимански војници тукли. Заклали су је зликовци при бјекству из Сребренице да не би свједочила о тим мучењима. Већина несталих још није пронађена и ексхумирана, нити је ко одговарао за њих.
Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких. Формирале су и логоре за Србе.
У логору „пилићарник“ у Горњим Поточарима били су заточени сви становници српског села Чумавићи, који су били заробљени, а радило се о цивилима. Касније је формирано још неколико логора у Сребреници и околним селима у којима су мучени и убијани заробљени Срби који су на почетку рата остали лојални тадашњој муслиманској власти, а који нису преживјели тортуре.
Након уништавања српских села најближих Сребреници, услиједили су упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и у Скеланима девет дана касније, када је у та два мјеста убијено укупно 114 Срба, од којих 70 одсто цивила.
Након проглашења Сребренице заштићеном зоном УН, умјесто демилитаризације, настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва сребреничка и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба, од којих више од половине цивила.
Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике – Божић, Петровдан, Ђурђевдан, Видовдан и друге.
Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Тако је било и у Кравици.
Заробљеном Анђелку Млађеновићу из Јежестице, пред мајком Савком одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, хвалећи се да су убили четника, о чему постоје фотографије, а Савку су, након што је гледала мучење и клање синова, такође, заклали са још неколико цивила, очевидаца тих злочина.
О томе је свједочио Кравичанин Драгомир Миладиновић, чији су синови Ратко и Ђорђе убијени тога дана.
Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених тијела.
Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач и своја огњишта, погинула браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.
У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према свједочењу преживјелих мјештана велики број Бошњака који су се послије рата вратили на подручје Сребренице и Братунца.
Ни 32 године од српског страдања нико није одговарао за убиства и злочине у Кравици, као ни за остале злочине у великом броју српских села у средњем Подрињу, изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца.
Божићни напад на Кравицу је, према причама преживјелих, али и историјским подацима, био наставак усташког злочина који је почињен на Видовдан 1944. године када су усташе из околних села запалиле 38 мјештана српске националности у подруму једне куће у селу Зонићи код Кравице.
Међу запаљенима су били једногодишња Јефа и 64-годишњи Павле и Василије Павловић.
За тај злочин нико није одговарао.
