Сладоје је један од најистакнутијих савремених српских лиричара, а према ријечима жирија, између њега и Петра Кочића постоје стваралачке подударности, прије свега, по њиховом служењу српском језику и припадништву репрезентативном току српске књижевне традиције.
Сладоје је аутор обимног и запаженог опуса од 16 засебних збирки /појединих и у више издања/, те девет књига изабраних пјесама од којих једне и на руском језику.
– Такав опус представља аутора као тренутно најзначајнијег представника стражиловске лирске нити, поету свестраног осјећања традиције и препознатљиве душевности. Сладоје је истовремено пјесник најкомплекснијег, али и најнепосреднијег лирског израза православне духовности – пише у образложењу одлуке жирија.
Жири је навео да је Сладојева поезија риједак и драгоцјен спој пјесништва високе културе, племените осјећајности и изразите националне свијести, као израза завјетног памћења упркос времену солипсизма и дезинтеграције.
Књижевник Ђорђо Сладоје рођен је 1954. године у Клињи код Улога у горњој Херцеговини. Гимназију је завршио у Сечњу у Банату, а студије социологије у Сарајеву.
Осим романа у стиховима „Модре жилице“ и књиге прича „Доживљаји лирског торбара“, Сладоје је аутор бројних књига пјесама, међу којим су: „Дневник несанице“, „Велики пост“, „Свакодневни уторник“, „Трепетник“, „Плач Светог Саве“, „Петозарни мученици“, „Далеко је Хиландар“, „Огледалце српско“, „Мала васкрсења“, „Манастирски баштован“, „Златне олупине“, „Силазак у самоћу“, „Певач у магли“, „Занатски дом“ и „Димни знаци“.
Сладоје је добитник бројних награда попут Вукове награде, али и Његошеве, Змајеве, Дучићеве, Дисове и Шантићеве награде, те Жичке хрисовуље.
