Он је након инаугурације предсједника САД Доналда Трампа рекао да је прерано говорити о томе какав ће то имати утицај на Републику Српску, Србе и Балкан уопште, те да су сигнали помијешани.
Према његовим ријечима, свијет улази у нестабилан, привремен период, за који процјењује да ће трајати око пет година, можда мање, када је судбина „царства предвођеног Вашингтоном“ доведена у питање.
– Или ће се такозвани евроатлантски поредак у Европи, који спроводе НАТО и његова конкубина ЕУ, срушити након одлучне побједе Русије у Украјини или ће Москва себи дозволити да још једном буде преварена и пусти НАТО, ЕУ и бандерашку Украјину да преживе за још један дан борбе – за сада је исход неизвјестан. Ако буде прво, прошириће се простор за Републику Српску да заступа своје интересе, заједно са интересима Србије, и за слабљење и евентуални нестанак лажне државе Косово, заједно са све независнијим правцем земаља као што су Мађарска и Словачка, којима ће се ускоро придружити други – истакао је Џатрас.
С друге стране, наставља Џатрас, уколико се деси други сценарио, мртва рука америчке доминације у Европи преко НАТО-а ће се дуже одржати, а у том случају би Република Српска и Срби уопште остали под немилосрдним притиском под којим су од 1991. године, док пријети опасност већег рата у Европи у не тако далекој будућности.
– Што се тиче Срба /Републике Српске и Србије/ и Балкана у уопште, мора се имати на уму да готово нико у Вашингтону не размишља много о Србима или, конкретно, о Републици Српској, осим неколико званичника којима је тај мали дио свијета задатак. Они су готово сви `манихејци`, нулти збир фанатика са ставом да су Срби лоши, који могу само да размишљају у смислу натјеривања Срба у `евроатлантску кутију НАТО-а и ЕУ`, што значи `поништавање` Срба, јачање атрибута `државности` такозваног Косова и вршење притиска на Србију и њено одвраћање од оријентације ка Русији, Евроазији и БРИКС-у и усмјеравање ка потчињености евроатлантском кампу – навео је Џатрас.
Према његовим ријечима, једини дјелимични изузетак била је „фарса од `косовског пројекта` Ричарда Гренела“ током првог Трамповог мандата, али само зато што је Гренел умислио да би то било добро политичко доказивање по шаблону преговора о Споразуму из Кемп Дејвида, који су 1978. године потписали египатски предсједник Анвар ел Садат и израелски премијер Менахем Бегин, након 12 дана тајних преговора у Кемп Дејвиду.
– Видјели смо како је то испало – рекао је Џатрас.
Џатрас је оцијенио да је главно питање да ли Трамп намјерава да удаљи САД од мисије униполарне доминације цијелим свијетом ка задатку осигуравања директних и ограничених америчких националних интереса у мултиполарном свијету у којем се поштују сфере интереса других сила, прије свих Русије и Кине.
– То ће у великој мјери зависити од тога какве људе именује у своју администрацију. До сада је, очекивано, већина њих лоша – нарочито државни секретар Марко Рубио – али има и неколико добрих, чија имена би најбоље било не помињати – навео је Џатрас.
Коментаришући Трампов говор на инаугурацији, Џатрас је напоменуо да оно што је говорио амерички предсједник у већој мјери указује на његову жељу да се креће у другом правцу, ка политици заснованој на националним интересима, али да је нагласио „изузетну“ природу САД, што усмјерава на прекомјерне привилегије које су САД тражиле у односу на друге силе након распада Совјетског Савеза.
