Након што је у Дејтону потписан Мировни споразум, зима је те године у била тежа од сваке претходне. Није то била само зима снијега и мраза, већ зима кофера, завежљаја и погледа који се посљедњи пут враћају улицама. Са Илиџе, Грбавице, Хаџића, Илијаша и Вогошће кренуле су колоне људи — тихе, достојанствене, сломљене и поносне у исти мах.
Носили су иконе, фотографије, кључеве који више ништа не откључавају. Али међу стварима које су пажљиво паковали биле су и књиге. Прашњаве, подебљане подвлачењима, са посветама и без посвета на првим страницама.
Тако је, из пресељених библиотека из Илиџе и Грбавице, из школских ормара, из приватних полица и из срца оних који нису хтјели да им памћење остане под туђим катанцем, почела да се рађа Матична библиотека Источно Сарајево. Није настала свечано, уз фанфаре и црвене траке. Настала је у импровизованим просторијама бившег Војног клуба некадашње касарне „Слободан Принцип Сељо“, међу кутијама и мирисом свјежег креча, у граду који је тек учио да носи своје ново име — Српско Сарајево.
Била је то библиотека без раскоши, али са мисијом већом од зидова који су је окруживали. Њене прве полице нису држале само наслове — држале су доказ да народ који чита није народ у одласку, већ народ у настајању. Свако поклоњено издање било је више од књиге: било је завјет да ће се памћење сачувати, да ће дјеца рођена у новим насељима имати гдје да науче ко су и одакле су.
У времену када су многи мислили да је све изгубљено, библиотека је постала тихи отпор забораву. Док су се градиле улице и кровови, она је градила унутрашње темеље. Док су се исписивале нове адресе, она је чувала старе приче. Њене читаонице постале су уточиште професорима, студентима, повратницима у живот; мјесто гдје се бол претварао у знање, а знање у наду.
Јер библиотека није само збирка књига. Она је доказ да се и након егзодуса може створити средиште. Да се између редова књига може пронаћи мир. И да народ који понесе своје књиге са собом — никада није заиста расељен.
Тако је Матична библиотека Источно Сарајево постала више од установе културе. Постала је свјетионик у магли послијератних година, тиха заклетва да ће ријеч надживјети рушевине, и да ће, упркос свему, свако ново поглавље бити написано — овдје.
