Прије тачно 18 година на КиМ је почело дводневно насиље Албанаца над тамошњим Србима. У нередима, названим „мартовски погром“, убијено је најмање 19 особа, уз укупно око 1.000 повријеђених. Протјерано је око 4.000 Срба, уништено 800 српских кућа и запаљено 35 вјерских објеката. Иако истрага никада није стигла до организатора, из међународних мисија већ годинама нема ни гласа о евентуалним новим детаљима.
Повод за погром било је наопако тумачење несреће у којој су страдала три албанска дјечака. Иако су званичници Унмика негирали било какву везу Срба са том трагедијом, албански медији, цитирајући запаљиве изјаве политичара, одиграли су улогу окидача у догађајима који су услиједили.
„Докази не подржавају постојање основане сумње да је почињено кривично дјело било којег појединца или појединаца“, наводи се у извјештају међународног тужиоца у Косовској Митровици Питера Тинслија, начињеном послије истраге утапања тројице албанских дјечака у Ибру.
Тадашњи портпарол полиције Унмика Дерек Чепел је у првим реакцијама по избијању насиља, такође, демантовао да су албански дјечаци настрадали бјежећи од Срба.
Према албанској верзији догађаја, они су 16. марта 2004. године, бјежећи од људи из српског села Зупче, упали у Ибар и удавили се. Догађај је обзнанио челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани, описујући га као „напад српских бандита“, што је изазвало бијес међу косовским Албанцима, које, како се у наредним данима испоставило, скоро 19.000 припадника Кфора, ангажованих да смире нереде, није било у стању да заузда.
Баранијева репутација, још раније била је прилично уздрмана, када је амерички дневник Волстрит џорнал истражујући ратне догађаје на КиМ, открио да је измислио причу о паљењу тијела косовских Албанаца у пећима комбината „Трепча“.
Шездесетак сати „високог напона“ на Косову окончано је пошто је НАТО упутио појачања предвођена командантом јужног крила те Алијансе, адмиралом Грегоријем Џонсоном.
Број од 19 мртвих важи за званичан број жртава из извјештаја Унмика, који су Уједињене нације објавиле априла 2004. године. Ван извјештаја остало је неколико неидентификованих тијела из приштинске мртвачнице. Према новијим извјештајима, укупно је страдало 27 особа, 15 Албанаца и 12 Срба.
Повријеђене су укупно 954 особе, међу којима 61 из редова Кфора и 65 Унмикових полицајаца. Око 150 Срба озбиљно је повријеђено у њиховим кућама. Запаљено још 90 ашкалијских кућа, као и двије албанске. Протјерано је више од 4.000 Срба.
Више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено. Према процјенама Унмика, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Запаљена су 72 возила међународних снага. Статистика Организације за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС) показује да је, због мартовског насиља, косовско правосуђе покренуло 400 случајева.
Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су, у Београду и Нишу, запаљене џамије, а у Новом Саду демолирано сједиште Исламске заједнице.
Током таласа насиља, забиљежено је и неколико случајева када су Албанци помагали нападнутим Србима. Неки од њих и сами су постали мете екстремиста. Први од лидера косовских Албанаца, који је позвао на смиривање тензија, био је сада покојни Бајрам Реџепи.
Према извјештајима полиције Унмика, у међусобним обрачунима међународних полицајаца и њихових косовских колега, неколико полицајаца је рањено, али мотиви тих сукоба, уколико није била ријеч о производу општег хаоса, нису баш најјасније расвијетљени.
Истовремено, покренута је серија политичких догађаја, попут извјештаја специјалног изасланика шефа Уједињених нација Каја Ејдеа и опсервација западних званичника да је неријешен статус био један од кључних покретача немира, што је четири године касније коришћено као једно од објашњења за једнострано проглашење независности Косова.
