Једногласном одлуком жирија за књижевну награду за најбољу необјављену књигу за дјецу побиједио је рукопис О томе како сам заволела да читам књиге и још о нечему аутора Соње Арсић Вукомановић из Београда.
Жири у саставу Маријана Митрић, Берислав Благојевић и Зорана Опачић (предсједница жирија) бирали су између десет пристиглих рукописа на овогодишњи конкурс.
У свом образложењу жири је навео да „Иако је модерна књижевност за дјецу карактеристична по елементима урбаног живота, у свим жанровима још од 50-их година прошлог вијека постојала је и напоредна поетичка линија посвећена дивинизацији природе. На крају прошлог и у новом вијеку градски пејзаж често се тематизује као угрожавајући за младог човјека а урбанизација као вид отуђења. Самим тим, рурални начин живота приказује се као аутентичнији, исцјелитељски у односу на негативно кодирани градски живот.
Нешто од те просторно-симболичке опонираности видљиво је и у награђеном рукопису романа О томе како сам заволела да читам књиге и још о нечему. Ријеч је о роману о одрастању или роману из школског живота смјештеном у временски распон од једне календарске године у којој млада јунакиња бива суочена са вишеструким промјенама које испрва прихвата невољно, са отпором, али оне утичу на њену унутрашњу промјену и развој. Нове животне околности за њу имају формативан утицај: она сазријева и добија могућност да са дистанце сагледа своје вршњачко окружење; самосвјеснија, она са лакоћом ритмички опажа површност и хипокризију свог некадашњег друштва а посредно и властитог идентитета. Уводно поглавље открива њену потпуну уклопљеност у свијет који касније превазилази: опире се породичним вриједностима, родитељском ауторитету, жуди за друштвом популарних вршњака, труди се да имитује њихову „опуштеност“ (заправо несврховитост) што подразумијева и губитак мотивације за школским успјехом.
Роман се приповиједа из позиције младе јунакиње чији окулар обухвата непосредно окружење, без спознаје ширег друштвеног контекста. Друштвене околности су, међутим, моћан позадински слој приче који узрокује потресе у животу њене породице, парадигматичне за судбину средње класе у новим временима. Тиме рукопис добија и елементе друштвеног романа, свједочећи о несигурности и несталности данашње егзистенције: иако је породица о којој се приповиједа хармонична а родитељи су факултетски образовани, принуђена је на привремено раздвајање због финансијских проблема (отац не може да нађе сталан посао, па одлази са синовима у иностранство а мајка изнајмљује породични стан и исељава се са ћерком на село), баш као што на крају романа нови изазов којим се заоштрава раздвојеност постаје пандемија. Такође, на самом почетку романа критички се приказује и школски систем: избор лектире је застарио, у томе су сагласни и наставници и ученици, и то рађа обострано незадовољство и узрокује однос према лијепој књижевности (феномен кризе читања). Сви побројани аспекти показују да је рукопис истовремено усредсређен на свијет дјетињства и критичан према савременом свијету.
