Самит Групе седам /Г7/ означио је нову неслогу западних савезника, пошто није усвојена заједничка блокада куповине руског злата нити је договорено ограничавање цијена руске нафте, наводи „Геополитика“.
ЕУ није била за то, па су само САД и Велика Британија, прекинуле куповину руских златних полуга, наводи „Геополитика“.
На самиту најразвијенијих земаља Г7, атмосфера је била суморна, јер се на украјинском фронту умногоме рјешава судбина и будући геополитички изглед свијета, а војно стање никако не иде у прилог Западу, прије свега САД.
Док је према Украјини, очекивано, врло брзо и лако заузет заједнички став и донесена одлука о наставку помоћи и испоруке оружја Kијеву, у Г7 је по питању Русије дошло до непредвиђених проблема.
Протеклих дана бројни свјетски медији гласно су најављивали управо увођење ембарга на извоз руског злата, који би Москви требао нанијети додатну штету од 19 милијарди долара годишње.
Међутим, до тога није дошло будући да је на крају све блокирала Њемачка односно ЕУ, наводи „Геополитика“.
Њемачки канцелар Олаф Шолц, изјавио је да би питање ембарга на руско злато „требало рјешавати у кругу ЕУ“ и да се „рјешење о томе у коначном облику не може донијети на Г7“.
Kада је ријеч о одређивању цијене руске нафте /мада никоме није јасно како би се то могло спровести/, што је амерички предсједник Џозеф Бајден најавио као већ готову ствар, чији ће механизми /попут забране осигурања руских танкера ако цијена нафте коју превозе прелази договорену/ бити усвојени на састанку Г7 – и она је доживјела судбину ембарга на руско злато.
Према наводима „Шпигла“, Француска жели да се све то прво расправи са осталим земљама произвођачима нафте. Дакле, прије свега са Организацијом земаља извозница нафте /ОПЕK/, гдје је илузорно очекивати да ће они подржати једну такву одлуку.
Наиме, таква могућност њих ставља у неугодан положај, јер би руска нафта /коју Москва ионако продаје са попустом, па је протекли мјесец тако преузела од Саудијске Арабије друго мјесто по извозу нафте у Индију, а прво по извозу у Kину/ постала још јефтинија, а њихова /ОПЕK/ још неконкурентнија на тржишту.
Уз све то, радило би се о преседану – да политичари других земаља /изван круга водећих извозника нафте/ одређују цијене нафте.
А ако то једном учине /сада са Русијом/ сутра ће исто моћи са било којом другом земљом извозницом црног злата.
Занимљиво је да је изјаву о томе да треба саслушати став земаља произвођача нафте подржала и предсједник Европске комисије Урсула фон дер Лајен, што, заправо, потпуно онемогућава усвајање овог америчко-британског приједлога.
Другим ријечима, тај приједлог постаје фантазија, процјењује „Геополитика“ и напомиње да се ни приватни бизнис на Западу никада неће сагласити да му цијену његових производа диктира држава, односно политика.
Пропаст овог, као и приједлога о ембаргу на руско злато, јасно указује како је ЕУ, а, вјероватно, прије свега, Њемачка суочена са великим проблемима са снабдијевањем енергентима, јер се готово одрекла своје индустријске производње одрицањем од гасовода „Сјеверни ток два“.
Неке њемачке фирме су одбиле да плаћају руски гас, па су се Нијемци одрекли прво руског угља, а на крају и руске нафте која стиже танкерима.
Тако је Њемачка дошла до ивице својих могућности увођења даљих санкција, а да тиме не убрза и властиту пропаст.
Другачије се ове одлуке, прецизније њихово недоношење, не могу протумачити.
Од покушаја брзог и болног економског сламања Русије, сада је већ јасно, неће бити ништа. Интереси западних држава, прије свега оних из англо-америчког, с једне, и континентално-европског табора, с друге стране, нису исти нити могу бити, закључује „Геополитика“.
