Данас се навршава 29 година од страдања Срба у возу који је налетио на постављену мину на прузи између Топуског и Глине, а за тај злочин до данас нико није одговарао, саопштио је Документационо-информациони центар „Веритас“.
Тог 14. јула 1993. године погинуле су двије жене и један мушкарац, а више њих је повријеђено, од којих многи тешко.
Експлозија се догодила око 8.00 часова близу моста, јужно од Глине. У возу је било највише жена и дјеце, који су од Вргинмоста путовали на пијацу.
На пругу су биле постављене двије мине, од којих је само једна експлодирала и то испод половине првог вагона. Истог јутра воз је у супротном смјеру несметано прешао исту релацију.
Од посљедица експлозије на лицу мјеста изгорјеле су Маца Данчула /70/ из Пјешчанице и учитељица из Блатуше Сока Рокнић /43/, родом из Чемернице.
У глинској болници је истог дана вишеструким тешким повредама подлегао и Јанко Радујковић /70/ из Брњавца.
Перо Гвојић /36/ из Мале Трепче остао је без обје ноге до изнад кољена, Јанко Јакшић /34/ из Батинове Косе, остао је без једне ноге испод кољена, Ђуро Радујковић /44/ из Брњавца, Јанков син син, остао је без лијеве ноге до изнад кољена, док је још око 25 путника, углавном жена и дјеце, теже и лакше израњавано, наводи „Веритас“.
Међу рањенима је била и кћерка изгорјеле учитељице Соке, Зорана /14/, коју је експлозија избацила из воза и тако јој спасила живот.
Тај воз је само дан раније почео да саобраћа по пругама Кордуна и Баније и то оног дијела који је био под контролом Републике Српске Крајине, на којима је саобраћај био у прекиду од почетка сукоба.
Пола сата послије експлозије на мјесто несреће, поред представника српских власти, дошли су и представници УНПРОфОР-а који су истог дана саставили извјештај о овом догађају и под шифром „повјерљиво“ доставили га њиховој команди за Сектор Сјевер.
Упркос изјавама присутних представника српске стране да је „ова операција вођена под хрватском командом која жели да дестабилизује подручје“ пред најављено отварање моста на Масленици 18. јула, аутори извјештаја износе свој став да се овај догађај може сагледавати у „контексту настављања јаких превирања између различитих економских и мафијашких група које су активне у
региону“ које нису заинтересоване за мирно рјешавање односа између Крајине и Бихаћког џепа, те између Срба и Хрвата, подсјећа „Веритас“.
У саопштењу се додаје да је о овом догађају говорио и свједок оптужбе Слободан Лазаревић пред Хашким трибуналом на суђењу Слободану Милошевићу, хвалећи се да је као официр за везу са УНПРОФОР-ом у Кордунашком корпусу, методом дедукције /“Пошто је била зима, а пошто није било никаквих трагова, никаквих стопа у снијегу, било је јасно да ништа није дошло са те стране, значи морало је доћи изнутра“/, закључио да нису Хрвати извршили диверзију.
„Истина је да до данас за овај злочин нико није одговарао ни пред домаћим ни пред међународним судовима, а мала је вјероватноћа да ће за њега било ко и било када и одговарати. Можда и због тога што су све жртве српске националности“, закључује „Веритас“.
