Поручено је то са промоције књиге “Зашто Јасеновац” аутора Марка Ручнова, која је у четвртак увече први пут промовисана у Републици Српској, у Банском двору у Бањалуци, у организацији Јавне установе Спомен-подручје Доња Градина и Српског просвјетног и културног друштва (СПКД) “Просвјета”. Између осталог, повод за ову промоцију био је и 27. јануар – Међународни дан сјећања на жртве холокауста.
Директорица Спомен-подручја Доња Градина Тања Тулековић казала је да је ријеч о лексикону усташких злочинаца гдје се на 550 страна налази 3.526 биографија усташа са свим њиховим злочинима и изворима који су провјерљиви.
– Књига садржи податке о директним учесницима у индустрији јасеновачког логора смрти и веома је значајно да у периоду снажног историјског ревизионизма доносимо податке који егзактно сагледавају и доказују обим усташког злочина геноцида у НДХ – рекла је Тулековићева.
Рекла је да је једна од најстрашнијих чињеница да су у масовним ликвидацијама учествовали и мушкарци и жене, образовани и необразовани, одрасли људи, али и дјеца. Она је навела неколико примјера из књиге.
– У љето 1942, за вријеме офанзиве на Козари, доктор Драго Кесер, који се спомиње у овој књизи, заробљеницима је вадио очи и низао их на ђердане. Има и примјер дјечака од 16 година по имену Перица Јукић. Његова специјалност је била да жртвама одсијеца прсте на којима је било прстење и то је носио као трофеј. Тај исти дјечак је остао забиљежен и по томе да је играо фудбал, а умјесто лопте користио је главу логораша из Сарајева, по имену Булат. Кад је завршио ту гнусну игру, усташе су наредиле неком логорашу да ту главу опере и да је стави на столицу. Усташе су у уста главе ставили цигарету и сви логораши су онда морали да прођу испред тог језивог призора. То је само дио доказа о бестијалности усташких зликоваца – навела је Тулековићева.
Додала је да су забиљежени примјери да су читаве породице биле у служби усташке идеологије.
– Навешћу примјер усташе Драге Стипанчића, доктора из Костајнице, који је на самом почетку рата у крвавом походу на дубичка села Читлук и Стригову, повео и свог четрнаестогодишњег сина Ђуру, који је учествовао у клању седморо српске дјеце. Тај дјечак се до краја рата веома извјештио у том “занату” и на тај начин исказивао мржњу према Србима. Док су усташе бацале Србе у Уну, његова нешто старија сестра имала је задатак да, сједећи у чамцу, веслом докрајчи несрећнике који су још показивали знакове живота – казала је Тулековићева.
Историчар Жељко Вујадиновић, предсједник СПКД “Просвјета”, казао је да се објашњење о коријену Јасеновца налази у сплету историјских околности, вјерске нетолеранције и идеологије расне неједнакости која се од средине 19. вијека појавила у Европи, а од краја истог вијека захватила и дио хрватске интелигенције.
– Проблем вјерске нетолеранције датира из 17. вијека када је формирана Конгрегација за пропаганду вјере, чији је примарни циљ био да шири католичанство према православном простору и све до 20. вијека она је истрајно радила на томе. Сублимација те активности била је почетком 20. вијека, када је 1900. године на Првом еухаристијском свехрватском католичком конгресу дошло до идентификације католичанства и хрватства, који је био темељ за развој усташког покрета. Управо то је довело до дубоког јаза између католичког и православног живља – појаснио је Вујадиновић.
Слободан Наградић из СПКД “Просвјета” рекао је да зло има дубљи коријен и сеже чак до 1054. године и велике шизме, раскола цркава на Исток и Запад, православље и католичанство.
– Мржња се укоријенила оног часа кад су Срби прешли из Босне у Аустрију, када им је аустријска власт из својих разлога дала нешто земље да направе куће и имања, а то нису имали кметови католици. Тада је кренула омраза, која траје до данас. Видимо колико се садашња хрватска власт у Вуковару радује чињеници да је Срба на посљедњем попису недостајало 0,23 одсто да би имали и даље право на ћирилицу – казао је Наградић.
Нагласио је да смо дужни да његујемо културу сјећања, да ниједна жртва геноцида не буде заборављена.
О аутору
Марко Ручнов рођен је 1947. године у Смедереву. Гимназију је завршио у Козарској Дубици, а студије математике и физике на Природословно-математичком факултету у Загребу. Објавио је збирку пјесама “Медицина за уморне”, романсирану биографију “Народни херој Милан С. Тепић”, збирке пјесама “Сугреб”, “Мета живот и живот мета” и обимно историографско-лексикографско дјело “Зашто Јасеновац”. Коаутор је сценарија игране ТВ серије “Истините легенде и ми”, ТВ Сарајево, 1986. и аутор документарног серијала “И то је Јасеновац” ТВ Политика, Београд 1991, 1992. Од 2001. живи и ради у Лас Вегасу, Невада.
