Црква Светог Трифуна слави као великомученика који је пострадао за хришћанску вјеру, не искључујући његов значај као заштитника брачне љубави и вјерности које су дио хришћанске проповиједи.
Према хришћанском учењу, брачна љубав је у равни љубави према Богу, о чему својим дјелима најбоље свједоче Христови великомученици, међу којима је и Свети Трифун.
На литургијама у православним храмовима, у православним домовима, виноградарским и гостионичарским еснафима помиње се страдање светитеља Трифуна, који је страдао 250. године у Никеји од мача христоборног римског цара Дакија.
У „Охридском прологу“ Светог владике Николаја Велимировића говори се о скромности и исцјелитељској моћи светитеља који је „у дјетињству чувао гуске и једини могаше помоћи лудој кћери цара Гордија“.
Сахрањен је скромно у селу Кампсада у Фригији, гдје је и рођен.
Култ Светог Трифуна је веома развијен у српским крајевима, а славе га посебно виноградари, док га својим заштитником сматрају и гостионичари.
Виноградари на дан Светог Трифуна иду у винограде, орезују лозу и вином заливају чокоте, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, послије дугог зимског периода, па да почне бујати у прољеће које се већ почиње примицати.
Светог Трифуна славе неке српске породице као крсну славу, а њему се моли да заштити поља од поплава, града и разних штеточина.
