У Републици Српској око 6.000 људи болује од епилепсије и неопходна им је подршка и подизање нивоа свијести друштва с циљем унапређење квалитета живота обољелих, рекла је Срни начелник Одјељења неурологије у Болници „Србија“ у Источном Сарајеву Весна Арсић Пејић.
Поводом Дана подршке обољелим од епилепсије, који се данас обиљежава, Пејићева је рекла да се епилепсија може успјешно контролисати редовним узимањем терапије, тако да пацијенти без проблема могу да живе нормално, успјешно се школују, раде пуно радно вријеме и баве се спортом.
„Подршка у виду искреног разговора, пружања емотивне стабилности и разумијевања, као и прихватања особе са епилепсијом као себи равној и потпуно способној да се бави активностима као остале индивидуе из њеног окружења су начини помагања човјеку који живи са тим неуролошким поремећајем“, рекла је Пејићева.
Она је рекла да се 26. марта обиљежава „Љубичасти дан“ – Дан подршке обољелим од епилепсије и да је „изабрана љубичаста боја, боја лаванде, повезана и са осјећајем усамљености, који се учестало јавља као посљедица друштвене стигматизације и изолације особа са епилепсијом“.
Пејићева је навела да је епилепсија неуролошка болест која се карактерише сталном склоношћу можданог ткива за ненормалним и претјераним електричним пражњењем у можданој кори, који за посљедицу има понављање епилептичних напада.
„Узроци могу бити генетски фактори, јер је неко у у породици већ боловао од епилепсије, у склопу одређених обољења и оштећења мозга, као што су тумор мозга, мождани удар, а може бити и посљедица повреде мозга, пренаталне инфекције, метаболичких поремећаја или претјеране конзумације алкохола и наркотика“, рекла је Пејићева.
Напади, према њеним ријечима, могу бити фокални и генерализовани.
Током фокалних напада, како је навела, особа може осјећати необичне мирисе или се понашати неадекватно, а генерализовани напади манифестују се типичним епилептичним нападом у виду губитка свијести и појаве мишићних спазама.
„Већини је епилептични напад најпознатији као `велики напад`, који се у неурологији означава као тонично-клонични, представљен је грчењем мишића, често праћених криком“, појаснила је Пејићева.
Она је навела да је за постављање дијагнозе епилепсије потребно узети детаљну анамнезу, неуролошки преглед, лабоатроријске анализе крви, електроенцефалографско снимање – ЕЕГ, ЦТ или МРИ мозга.
„Фармакотерапија је основни вид лијечења и контроле епилептичних напада. Око 70 одсто особа са епилепсијом може да се контролише антиепилептицима, али око 30 одсто пацијената и поред лијекова има нападе. То су пацијенти фармаколошки резистентни на лијечење, а код таквих болесника неки су кандидати за хируршко лијечење“, истакла је Пејићева.
Пејићева је нагласила да постоје и неуростимулационе методе, од којих се најчешће користи стимулатор вагусног живца и уколико пацијент редовно узима антиепилептике епилептички напади се могу успјешно контролисати.
„Поред медикаментозне терапије битну улогу могу имати и психолошко – бихејвиоралне методе лијечења гдје спадају релаксација и психодинамска психотерапија. Највећи број напада ће се окончати сам од себе, за минут или два и не треба дозволити да пацијент удари о нешто тврдо главом за вријеме напада“. нагласила је она.
Kада се напад заврши и када престану трзаји, човјек који је имао напад је у коми, тешко дише и тада га треба само окренути на бок. Пејићева каже да му не треба отварати уста током напада јер може доћи до повреда.
Она је констатовала да особе које живе са епилепсијом могу имати различите потешкоће као што су лоше расположење, мањак самопоуздања, негативне мисли и емоције, страхове, осећај стигматизације, као и проблеме у међуљудским односима.
