Свети Георгије се родио у кући богатих родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, гдје је дјечак одрастао.
Већ у 20. години доспио је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то вријеме цар је започео велики прогон хришћана, а Ђорђе је ступио пред цара и рекао да је и он хришћанин.
Тиме је започело његово страдање за вјеру. Тамница и страшна мучења нису га поколебали, он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти.
Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили вјеру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра. Цар је потом одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сјечењем главе. Царица је издахнула на стратишту прије погубљења, а Свети Ђорђе је посјечен 303. године.
Свети Георгије се на иконама представља у војводском одијелу, на коњу, са кога копљем пробада страшну аждају, чиме је задао смртни ударац „незнабоштву“. Под побједом коју је Свети Георгије однео над аждајом јвероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин.
Светом Георгију се чини помен и 16. новембра, на Ђурђиц – дан преноса моштију у цркву у Лидији, његовом родном мјесту.
Послије Божића Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја. Већина њих односила се на здравље, плодност, млијечност стоке, здравље укућана, на удају, женидбу…
Обичај је да се плету вјенчићи од љековитих трава који се бацају у текућу воду. Вјерује се да венчић укућанима доноси здравље, а пољу берићет.
Вјерује се да ће, ако је на Ђурђевдан ведро, бити плодна година, а ако на овај празник пада киша, биће суша.
Уочи Ђурђевдана плету се и венчићи од ђурђевског цвијећа, ђурђевка и мљечике и њиме се ките капије и улазна врата у кући.
На Ђурђевдан народ одлази у природу, заједнички на ђурђевдански уранак. За ову прилику посебно се припремају јело и пиће. Народ се весели често и до подне. На ђурђевданским уранцима млади се опасују врбовим прућем да буду напредни као врбе, ките здравцем да буду здрави као здравац, копривом, да коприва опече болест и селеном да им душа мирише као селен.
