Весна Арсић Пејић, специјалиста неурологије, поводом Свјетског дана борбе против мултипле склерозе, истакла је да је мултипла склероза растући глобални здравствени проблем, а у Републици Српској од МС-а болује више од 2000 особа. Едукација је кључна, јер што више знамо о МС, знаћемо и на које начине олакшати властите и туђе животе оних који живе са њом.
Она каже да је мултипла склероза имунски посредована, прогресивна болест централног нервног система, код које долази до реакције сопственог имуног система и напада усмјереног ка мијелинском омотачу нервних ћелија што онемогућава нормално преношење импулса дуж нерава.
“То је подмукла, неизлијечива болест чији је ток непредвидив. Најчешће се јавља између 20. и 40. године живота, али се може манифестовати и у било ком другом животном периоду. Жене обољевају два до три пута чешће од мушкараца”, нагласила је др Арсић Пејић.
Према њеним ријечима мултипла склероза је „највећи имитатор у неурологији“, болест са 1000 лица. Због тога, тешко је установити симптоме, али постоје одређене манифестације болести које су препознатљиви симптоми.
У најчешће симптоме убрајају се замагљен вид, дупле слике, утрнулост појединих дијелова тијела, слабост при ходу, нестабилност, али су присутни и други мање видљиви симптоми као што је замор. Поред акутних напада – релапса, присутне су и дегенеративне промјене које се одвијају и када болест мирује.
„Уколико ови симптоми потрају дуже од 24 сата, потребно је одмах јавити се љекару. Рана дијагноза је јако значајна, зато је веома битно отпочети са одговарајућом терапијом одмах након дијагностиковања болести, како би она имала бољи учинак и омогућила нормалан живот људи са овом болешћу“, нагласила је др Арсић Пејић.
Она је указала на то да код неких пацијената болест споро напредује и не нарушава битно квалитет живота, док су код других погоршања прогресивна и нарушавају, како њихове менталне тако и физичке способности, што даље води у инвалидитет.
„Симптоми се крећу од благе укочености и отежаног ходања, до утрнулости и пецкања, замућења вида, сљепила, поремећаја мокрења, дефекације, болних мишићних грчева, проблема са координацијом и равнотежом, говором или гутањем, поремећања сексуалних функција, па све до потпуне одузетости, парализе и трајног инвалидитета код обољелих. Значајан број болесника послије 15 година трајања болести постаје везан за инвалидска колица“, навела је др Арсић Пејић.
Она је истакла да постоје три основне форме болести. Прва је релапсно-реминентна МС, коју карактерише појава наглих погоршања неуролошког статуса, са периодом потпуног опоравка. Међутим, уколико се код ових болесника не примјењују лијекови који модификију природни ток болести, код двије трећине обољелих ће се развити секундарно прогресивна фаза болести, гдје долази до незаустављивог и неповратног нагомилавања неуролошког дефицита и онеспособљености.
Код 10 до 20 одсто пацијената јавља се примарно прогресивна МС, која се карактерише спором, прогресивном и непрекидном акумулацијом неуролошког дефицита од самог почетка болести. Први атак демијелинизационог обољења који сугерише МС се зове клинички изоловани синдром.
МС није насљедна болест, али је већи ризик обољевања у породицама у којима је неко имао. Настаје у интеракцији између генетских фактора и фактора околине. Сматра се да су неки од узрока и недостатак витамина Д, инфекција Епстеин-Барр вирусом, појаснила је др Арсић Пејић.
Такође, додала је да се данас примјењују лијекови који повољно модификују ток болести, имуномодуларни и имуносупресивни лијекови. Неопходно је да се и што прије омогући примјена лијекова друге терапијске линије, иновативних лијекова који су неоходни за оне који не реагују повољно на стандардне терапије.
Према процјенама неуролога, како је навела, ова стандардна терапија није ефикасна код више од трећине болесника, због чега је неоходно увођење новијих савремених терапија, друге и треће генерације, како би се зауставила прогресија болести и одложио или спријечио трајни инвалидитет обољелих у најпродуктивнијем периоду.
Уз терапију и правовремену дијагнозу обољења обољели живе активно и без ограничења када је у питању каријера, оснивање породице, бављење спортом, дружење или путовања.
„Нове терапије успоравају прогресију болести, смањују учесталост погоршања и значајно побољшавају квалитет живота обољелих, што је јако важно, јер МС током времена има тенденцију акумулације онеспособљености, па се пацијенти годинама боре са различитим проблемима везаним за физичко, ментално и социјално здравље. Квалитет живота обољеле особе не зависи само од фармаколошких фактора, веома је важан стил живота. Физичка активност и социјална интеракција двије су есенцијалне компоненте квалитета живота“, закључује др Арсић Пејић.
