– На Србе су вршили притисак да се селе и Бошњаци и Срби, истакнуте политичке и медијске личности. У свијести Срба Сарајева постојао је и велики страх од реинтеграције, живота са онима са којима сте до јуче ратовали – каже Душан Шеховац у интервјуу за Мондо.
Душан Шеховац би се могао назвати нетипичним Сарајлијом и за ово и за „оно“ вријеме. Био је предсједник „Српске општине Илиџа“ и све вријеме живи у мјесту познатом по извору Босне, на територији данашњег Кантона Сарајево гдје је предсједник Бироа за људска права Демократске иницијативе сарајевских Срба и удружења „Истина и правда“.
За себе каже да је борац за мир и разумијевање, „непоткупљиви свједок тешког времена“ а темама, о којима читате у овом тексту, Шеховац се бави већ деценијама у анализама, колумнама и документарним филмовима.
Рат је провео на Илиџи као хуманитарни радник и припадник Војске Републике Српске и ово познато сарајевско насеље није напустио током егзодуса више десетина хиљада Срба након Дејтонског споразума.
Поменути егзодус – као и све што се догађало у граду на Миљацки – тема је различитих интерпретација са двије стране ентитетске границе. Сада је на тој граници, између Сарајева и Источног Сарајева постављена табла на којој пише да улазите у град у којем живи „156.000 Срба који су морали напустити Сарајево“.
Ово је жестоко засметало градоначелници Сарајева Бењамини Карић и не само њој, па је услиједила серија текстова у сарајевским медијима како „Срби нису протјерани“ већ су сами отишли, односно, наговорили су их политичари.
Шта мислите о спорној табли која је постављена у Источном Сарајеву и по чему је она спорна?
Занимљиво, поруке (критике) стижу од оних који десетљећима хиљадама пута свијету сервирају и данас понављају лажи о рату, које су за необавијештене постале истине. На улазима у Град Сарајево стоји табла „Сарајево – 1.425 дана под опсадом“, на основу њиховог лажог става да је рат у Сарајеву трајао до 28. јануара 1996. године што није тачно јер се рат завршио Мировним уговором у Дејтону 25. новембра 1995. године.
Бошњаци се јавно залажу за истину и правду, а износе лажне податке о 14.500 убијених грађанину Сарајева, о 1.601 убијеном детету, о 50.000 рањених, о 328 граната које су падале на град дневно, о 3.777 рекорду за један дан.
Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић и други Срби покушавају отворити дијалог са Бошњацима, разговор о овим темама, они бјеже од тога и користе сваку прлику да Србе прикажу лошим момцима а себе представе као једину жртву рата. Не желе учествовати искрено и одговорно у утврђивању истине о рату у Сарајеву, која би била основа за правду и помирење.
Пошто сарајевско, политички и нацоналистички обојено јавно мњење, не користи истине већ се служи лажима, показало се да није продуктивно и корисно говорити истине о Сарајеву засноване на чињеницама. За мене ова српска табла са садржајем јесте најбољи, накориснији, провокативни духовити одговор на бошњачке лажи о Сарајеву.
Познато је да имате нешто другачије ставове о ратним догађајима у Сарајеву и на сарајевском ратишту. Ви често пишете да град није био под опсадом на онај начин на који се тврди да јесте, већ да је био подијељен и у два опсадна прстена. Шта то значи?
Агресивна, купљена, добро плачена пропаганда о ратном Сарајеву понудила је свијету причу о опкољеном Сарајеву, путем мапе опкољеног Сарајева, која је освојила свијет. Та мапа показује 3%, опкољеног Града Сарајева од Башчаршије до Неџарића који су били под контролом тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине, и то подручје је унутар унутрашњег прстена опсаде, а други дио Града Сарајева, дијелови Илијаша, Хаџића и Трнова око 27% били су ван другог опсадног прстена.
Војска Републике Српске контролисала је 70% Града Сарајева који се налазио између два опсадна прстена, ужег и ширег који је ишао са сјевера од Олова, а завршавао на истоку према Жепи и Сребреници.
Активни и одговорни свједок сам тог времена, свједочим и имам агументе, чињенице да је у априлу, марту 1992. године Град Сарајево био је подјељен град на српске и бошњачке енклаве. У мају је дошло до обостране блокаде других, да би на крају рата имали опкољене и опсједнуте дијелове Града Сарајева. Да будем јесан: и бошњачки и српски дијелови Града Сарајева у рату су били опкољени/опсједнути, али томе је претходио процес подјеле Града Сарајева и блокирање других, другачијих.
Постоје разлитиче тврдње о масовном одласку Срба и Сарајева након Дејтона. Једна је да су протјерани, а друга је да су добровољно напустили Сарајево. Шта је ближе истини и да ли је тачно и једно и друго?
Највише се прича о егзодусу Срба из Сарајева, који се одвијао од јанура до марта 1996. године, кад је Град Сарајево напустило комбинацијом присиле, притисака и слободне воље око 70.000 Срба. На Србе су вршили притисак да се селе и Бошњаци и Срби, истакнуте политичке и медијске личности. У свијести Срба Сарајева постојао је и велики страх од реинтеграције, живота са онима са којима сте до јуче ратовали, а постојао је и страх јер су изгубили све своје ратне институције на које су се ослањали. У искључиво бошњачке институције нису вјеровали, а међународна заједница биле је неувјерљива у својој причи о заједничком мултиетничком, мултукултурном и вјерском животу у Сарајеву. У том простору и времену банде свих врста, лешинари рата сијали су мржњу, пљачкали и јефтино долазили до богаства.
Данас од у Кантону Сарајево има око 8.000 а у Граду Источном Сарајеву око 27.000 предратних Срба. Значи, истина је да је предратни Град Сарајево остао без око 130.000 Срба који су га трајно напустили и што је најтужније, нико од јих се не враћа, што је јединствен примјер у модерном свијету. Да разумијете цјелину проблема: наводим да је у тој 1992. години на територији неподијељеног предратног Града Сарајева живјело око 175.000 Срба, а да је око 10.000 њих умрло, убијено, погинуло или нестало.
Да ли је Сарајево данас онакво каквим га описује руководство тог града и како бисте описали послијератно Сарајево?
Рођен сам у Граду Сарајеву, цијели живот сам провео у њему, доживио доста лијепих ствари и мало ружних али данас Град Сарајево није примјер, није стварно главни град Босне и Херцеговине, јер га таквим не виде представници Срба и Хрвата. Све предности и љепоте које су га красиле, које су га приказивале као цивилизацијски, мултиетнички, мултикултурни и мултивјерски град, сведене су на минимум.
Бошњачка политичка елита 1996. године, да би компензирала своје неуспјехе у рату, жељела је и требала нешто што би приказали свом народу и експолатисали као побједу, а то је да њима додијељен Град Сарајево.
Али ту има једна квака, поразна квака, јер добивши и љубоморни чувајући Град Сарајево ексклузивно за себе, изгубили су могућност да реинтегришу Босну и Херцеговину у државу два ентитета и три конституивна народа и тако су дали аргументе онима који тврде да је Босна и Херцеговина немогућа држава.
Пише: Жељко Свитлица
