Осамнаестогодишња Анђела Танацковић из Угљевика, која је побиједила леукемију, своју инспиративну причу подијелила је са Срном у жељи да у данима поста и ишчекивања онима који се тренутно боре са невидљивим непријатељима пошаље поруку љубави и упали пламен наде.
Она сада слави два рођендана, а овај почетком децембра, када је трансплантација одрађена, слави у част новог и љепшег живота. Научила је да људи не требају гледати неке једноставне ствари као проблеме него треба мало више да поштују и цијене себе и да живе најљепше што могу.
Мачка указала на проблем са здрављем
Анђела се сјећа да је њена прича почиње на необичан начин – њена миљеница мачка, са којом је чак и спавала, указивала је да нешто није у реду.
– Прије него што ће се десити да откријемо леукемију, маца је све више и више била агресивнија према мени, а једног дана ме је и огребала по прсту. У том периоду и коса ми је почела отпадати, излазиле су ми модрице, али ни у једном моменту нисмо посумњали да би могло бити нешто озбиљно – прича Анђела.
Будући да рана на прсту никако није зарастала и почела је да се ствара инфекција, Танацковићи су се упутили љекару.
– У међувремену сам урадила анализе, али су резултати били јако лоши. У том моменту сам имала три тромбоцита, а више од 45 леукоцита, што није довољно за функционисање једног здравог дјетета. Тада сам имала 16 година и схватила сам да се нешто дешава око мене, али није се слутило на најгоре. Од тог дана креће моја борба, али ни сањала нисам да је то борба против леукемије – прича ова храбра дјевојка.
Она се присјећа да ју је породични љекар упутио у бијељинску Болницу „Свети врачеви“, одакле је по хитном поступку пребачена на Универзитетски клинички центар у Бањалуку.
– Моји родитељи, као и брат и сестра, у том моменту знају шта се дешава, али су крили од мене. Причали су ми да ми је мачка пренијела инфекцију, те да морам да одрадим додатне анализе у Бањалуци – каже Анђела.
У Бањалуци је радила претраге чији су резултати потврдили сумње на акутну милоидну леукемију са генском мутацијом.
– Одатле су ме упутили на Институт за мајку и дете у Београду на хематолошко испитивање и лијечење због леукоцитозе и тромобицитопеније. Тада креће моја борба. Оваква врста леукемије није била ријетка, али се морало брзо реаговати јер је, по налазима, болест кренула већ од септембра 2021. године – прича Танацковићева.
Она истиче да тада почиње и први циклус хемиотерапије.
– Због не тако добрих услова на Институту добила сам упалу плућа и инфекцију уха и на крају почињем да губим слух. Док је трајала моја борба морали смо да се бринемо и око тромбоцита и крви како бисмо обезбиједили довољно. Захваљујући добрим људима пронашли смо неколико давалаца који су ми дали крв како бих ојачала за даље лијечење – наводи Анђела.
Хитна трансплантација била нужна
Њена врста леукемије, каже, захтијевала је што хитнију трансплантацију коштане сржи јер је била у високом ризику.
– У разговору са љекарима проналазак донора би трајао и више од шест мјесеци, пошто нико из моје породице није био довољно подударан донор. Моји родитељи долазе до професорице Басаре, која ме је примила на даље лијечење у Њемачку – прича Анђела.
Хуманост добрих људи била њена карта за Њемачку
Анђела прича да одлазак у Њемачку не би ни био могућ да добри људи нису сакупљали новац за њено лијечење.
– То је био један од најтежих периода када сам своју слику гледала на свим друштвеним мрежама. Тада сам схватила да се оно чега сам се највише бојала – дешава мени. Међутим, захваљујући свим добрим људима, као и Фонду солидарности и медијима, успјешно је прикупљен новац који ми је био потребан у Њемачкој – истиче Анђела.
Она сматра да домаћи љекари имају јако добре способности, али не и услове, а данас је све више дјеце и младих који оболијевају од јако тешких болести и, нажалост, морају да иду далеко на лијечење.
– Ово сам све схватила када ми је у Њемачкој речено колики број људи је спреман да ми дарује своју коштану срж, док код нас се то мора тражити јер се о томе довољно не прича и људи сматрају да је то нешто страшно и болно. Трансплантација се ради као обично примање крви и представља један јако лаган процес, а добијаш нови живот – поручује Анђела.
У Њемачкој имала 61 потенцијалног донора
Анђела наводи да су је у Њемачкој сачекали сасвим другачији начин лијечења и методе.
– Ту крећем са другим циклусом хемиотерапија. По доласку ми је речено да сам у том моменту имала 61 потенцијалног донора. На почетку су дани били јако тешки, али уз моју породицу и добро особље те болнице почињу да буду љепши и занимљивији – каже Анђела.
Она се сјећа да јој је, како каже, најтеже, али и најдраже, било када је породицу гледала кроз прозор како долазе и одлазе.
– Чак и по киши и снијегу су стајали под кишобраном и разговарали са мном телефоном. Свој 17. рођендан сам прославила у тој соби, а на кутијицу од лијекова написали су ми поруку охрабрења и донијели лијеп поклон – каже Анђела.
Пост и вјера као додатна снага
Анђела истиче да, када неко добије грип зна да ће га проћи кроз неколико дана, али када неко схвати да има озбиљну болест са којом се није шалити, иако је она све кроз шалу и осмијех носила, није лако.
– Док су се моји вршњаци дружили, излазили и уживали у свакодневним активностима, ја сам то гледала из болничке собе, у пиџами, прикопчана на безброј апарата, радећи мноштво анализа. Резултати су долазили и бивали све бољи и бољи, што ми је дало вјеру да ја то могу издржати и дружити се са њима – каже Анђела.
У периоду када је била болесна и лијечила се у Њемачкој трајао је Божићни пост, а Анђела се сјећа да је од родитеља тражила да јој допусте да испости барем неколико дана, сматрајући да ће јој то бити излаз из тог тешког периода.
– Оно што ме држало и носило јесте вјера. Сви битни налази и прегледи дешавали су се уочи великих светаца или баш на дан празника. И поред тешких дана, уз вјеру су долазили све љепши – истиче Анђела.
Анђела прича да је, од дана када су јој на београдском Институту рекли да болује од јако тешке болести, морала да се понаша као јако зрела и разумна особа, како би изгурала то све брзо и лако.
У школу након пуних 10 мјесеци од трансплантације
Сјећа се Анђела како је полако дошло вријеме за повратак у свакодневицу.
– Иако су ме сви пазили и говорили да не стварам себи никакав притисак, било је стресно вратити се свакодневним обавезама. Мој поновни одлазак у школу десио се након 10 мјесеци од трансплатације, иако је ово било изненађујуће за све, па чак и за мене – прича Анђела.
Она истиче како су јој повратак олакшали другари и професори, којима је захвална за сву подршку и помоћ.
– Олакшавају ми да се вратим свим обавезама и да се осјећам као прије, као прави тинејџер – захвална је ова млада дјевојка.
Пишите и живите своју причу са срећним крајем
Анђела напомиње да је уз вјеру у Бога и породицу све лако прегурала.
– И када вам коса опадне и када не видите излаз – треба наставити само јако и храбро уз осмијех на лицу. Тада се излаз врло брзо укаже. Не треба да се питате зашто баш ви, него да храбро пишете редове своје приче са срећним крајем – наглашава Анђела.
Она сада слави два рођендана, а овај почетком децембра, када је трансплантација одрађена, слави у част новог и љепшег живота.
– Научила сам да не требамо да гледамо неке једноставне ствари као проблеме. Требамо мало више да поштујемо и да цијенимо себе и да живимо најљепше што можемо – поручује храбра Анђела.
Приредила: Ана Васић
