Према подацима Министарства одбране Србије, страдало 2.500 цивила, међу којима 89 дјеце, као и 1.031 припадник Војске Југославије.
Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донесена је, први пут у историји, без одобрења Савјета безбједности УН, а наредбу је тадашњем команданту НАТО-а, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
СРЈ је нападнута послије неуспјелих преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија, за шта је оптужена Србија, а као повод за агресију послужио је наводни злочин у Рачку у јануару 1999. године који је искориштен да се исконструишу наводи о “масакрима албанских цивила” и пружи легитимитет “хуманитарној” интервенцији.
Одлуку о нападу на СРЈ саопштио је 23. марта увече Солана, а сљедећег дана, 24. марта у 19.45 часова НАТО је започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом по цијелој територији Србије и Црне Горе.
Деветнаест земаља НАТО бомбардовало је СР Југославију са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији подржане стратешким бомбардерима који су полијетали из база у западној Европи, а касније и из САД.
Осим војних циљева, НАТО је гађао и цивилне, а за то је, између осталог користио и забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.
Гађане су и рафинерије, хемијска индустрија и велике трафостанице, што је све изазвало тешке посљедице по здравље становништва чије се размјере још утврђују.
Готово да нема града у Србији који се током 78 дана напада није бар неколико пута нашао на мети снага НАТО-а.
Уништено је и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
У ноћи 23. априла 1999. године у 2.06 часова НАТО је у нападу на зграду РТС-а убио 16 радника. То је био први случај да је медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ.
Погођена је и Амбасада Кине на Новом Београду под изговором да је дошло до грешке у координатама, а тада су убијена три кинеска новинара, док је око 20 људи рањено.
НАТО пилоти су, између осталог, намјерно гађали цивилни воз на мосту у Грделичкој клисури и то два пута, на други дан православног Васкрса, када је убијено најмање 13 цивила.
Током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је око 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 “касетних бомби”, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина, те употријебио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су двије рафинерије – у Панчеву и Новом Саду, а НАТО снаге употријебиле су и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
Бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године, а три дана касније почело је повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.
Сљедећег дана је Савјет безбједности УН усвојио Резолуцију 1244 о Косову и Метохији, а у покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља са задатком да чувају мир, безбједност и повратак више стотина хиљада косовских Албанаца док се не дефинише најшири степен њене аутономије.
У оружаном сукобу са немјерљиво надмоћнијим непријатељем, српска противваздухопловна одбрана успјела је да обори два авиона НАТО-а ловац “Ф16” и амерички супермодерни “невидљиви” авион “Ф-117”, те да зароби три непријатељска војника.
Испоставило се да је НАТО уништио само 14 тенкова, 17 оклопних транспортера и 20 артиљеријских оруђа Војске СРЈ.
По доласку мировних снага Кфора, Косово и Метохију напустило је око 230.000 Срба и Рома.
