Предсједник Скупштине Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Републике Српске Бранимир Којић, упорно износи манипулације у вези с бројем укопаних у, како каже, војничком гробљу Поточари. Међу уписаним жртвама су припадници тзв. Армије БиХ страдали током цијелог рата у Сребреници, попут оца актуелног директора Меморијалног центра, који је сахрањен као жртва из јула 1995. године, а погинуо је 1992. године. Због тога је добио кривичну пријаву од директора Меморијалног центра Поточари, Емира Суљагића.
– Мој отац је убијен на свом огњишту, а његов је убијен у нападу на српско село и сада њему смета што смо га демаскирали, што је сахрањен као жртва наводног геноцида. Смета му што износимо истине и на овај начин покушава да ме ућутка, а морам да кажем да ме неће ућуткати. Сваку информацију износићу јавно и говорићу – поручује Којић.
Истрага Окружног тужилаштва Бијељина, тек треба да утврди тачан број живих људи који се и данас воде као убијени у Поточарима. Питање је колико ће то промијенити оцјену догађаја у Сребреници, али, свакако, говори о моралном кредибилитету аутора тог списка.
– Ми располажемо информацијом да се ради о 400 имена живих људи, неки су у међувремену умрли, а муслимански мешетари који су нам то доставили, тражили су нам озбиљан новац да саопште судбину сваког страдалог. Једном су нам дошли и тражили милионски износ, да нам доставе списак од 437 живих људи на плочама – наводи Додик.
Адвокат Миодраг Стојановић, каже да су неки људи два пута уписани у списак умрлих.
– Рецимо Хоџић Реџо, па онда поново уписан у списак као Хоџић Реџеп, јер зависи од тога ко је давао податке о несталој особи. Тај број је знатно већи од овог податка – тврди Стојановић.
На манипулације са евиденцијама несталих Бошњака у Подрињу, указивали смо и раније. Примјера ради, Расим Дурић из Власенице, према пријави МК ЦК нестао је 15. августа 1992. године, док се у бази података Међународне организације ИЦМП-а води да је нестао 11. јула 1995.
