У Братунцу је данас свечано откривена табла Улице Госпаве Беатовић, чиме је испоштована недавна одлука Скупштине општине, да Беатовића сокак добије име по овој српској хероини.
Поводом Видовдана и 110 година од Сарајевског атентата на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, табла је постављена на кућу коју је Госпава са супругом Павлом саградила 1906. године, а открили су је њихови потомци у присуству пријатеља и начелника општине Братунац, Лазара Продановића.
Према ријечима Госпавиног унука Павла, који носи дједово име, Госпава Беатовић је била прва жена у БиХ, коју је суд Аустроугарске осудио на смрт вјешањем.
Он је у име потомака захвалио начелнику општине и одборницима Скупштине општине Братунац, за одлуку да ова улица носи назив по Госпави Беатовић.
Продановић је рекао да је прије 100 година требало на неки начин обиљежити смрт ове хероине и да ће ускоро бити урађена спомен-плоча са њеним основним биографским подацима.
Продановић је истакао да се на неки начин треба одужити и отргнути од заборава и 18 мјештана Братунца, којима је суђено у такозваном „велеиздајничком процесу“ у Бањалуци, за подршку припадницима „Младе Босне“, као и 52 мјештанина Братунца стријељана на почетку Првог свјетског рата.
Госпава Беатовић рођена је 1865. године у породици Додер код Гацка, а удала се за Павла Беатовића са којим је 1897. године доселила у Братунац. Имали су шесторо дјеце и бавили се трговином. Имали су трговачку радњу у својој кући.
Након Сарајевског атентата ухапшени су јој муж Павле и син Ђорђе и спроведени у логор у Арад. Госпава је остала са петоро дјеце. Након пробоја и ослобађања дијелова територије Сребренице и Братунца, четнички мајор Коста Тодоровић долази у кућу познаника и пријатеља Павла Беатовића и сазнаје да је он у заробљеништву.
Госпава му казује гдје је остало наоружање и складиште муниције аустроугарске војске и да су јој муж и син заробљени.
Тодоровић јој је нудио да пређе да живи у Србији, што она није прихватила, сматрајући да би тиме погоршала положај супруга и сина који су били у заробљеништву.
Након поновног уласка аустријске војске у Братунац, била је ухапшена и спроведена у Тузлу гдје је 8. октобра 1914. године осуђена на смрт вјешањем, а пресуда је одмах извршена.
Остало је забиљежено да се храбро држала, да није дозволила да јој стављају повез преко очију приликом вјешања и да је приликом доласка под вјешала узвикнула „Живјела слобода, живјела Србија!“.
