Посљедњи преживјели заточеници усташког концентрационог логора Јасеновац, почели су пробој 22. априла 1945, прије 80 година, како би се спасили из највеће „фабрике смрти“ на југоистоку Европе.
У пробој је из логора тог 22. априла 1945. године, кренуло око 600 логораша од 1.073 колико их је тада преостало у логору Циглана у Јасеновцу.
Тог дана, или претходне вечери, пошто је постало несумњиво да их очекује неизбјежна смрт, један број логораша се одлучује на пробој. Од њих 600 колико је кренуло у пробој, преживјело их је највише 169.
Истог дана у бијег су кренули и заточеници другог дијела логора, Кожаре. Од њих 147 колико је кренуло у пробој, само је 11 преживјело.
Прољећа 1945. марта и априла, споровођена је систематска ликвидација логора. Савезничка авијација бомбардовала је логорски комплекс у више наврата и поједини објекти су уништени.
Управа, на чијем челу се налазио Вјекослав Макс Лубурић, заповједник тзв. усташке обране, наредила је затим да се побију сви заточеници, а логор минира, како би били уклоњени трагови систематског злочина.
Ликвидарни су бројни заточеници, уништавана архивска грађа, сва докуметација, објекти, све оно што би могло бити сведочанство, показатељ или доказ, шта се на простору концентрационог логора догађало.
Док је један број усташког особља минирао објекте, други су палили бараке и докуметацију, а остали су убијали заточенике, да не би било живих свједока.
Они који су посљедњем периоду пристизали у логор, нису ни увођени него су одмах по приспијећу убијани, углавном на Сави.
Хрватски усташки логор Јасеновац, неријетко је називан и „балкански Аушвиц“. Био је то сабирни, радни, кажњенички и заробљенички логор.
„Радни логор Јасеновац“, како га назива хрватска државна администрација, био је стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, животне доби, социјалних, образовних и других профила, као и за антифашисте, помагаче и симпатизере Срба, Рома и Јевреја.
Систем логора Јасеновац био је злогласан по варварским методама и великом броју жртава.
Јасеновачка фабрика смрти радила је од августа 1941. до априла 1945. пуних 1.337 дана. Ту су систематски одвођени цивили, нежељено становништво, пречесто сасвим мирни грађани који никакве везе ни са политиком ни са устаницима нису имали, али су припадали, по усташким назорима, етничким групама које је требало одстранити.
Професор Гидеон Грајф, историчар специјализован за Холокауст и аутор изузетно значајне монографије „Јасеновац – Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности“, наводи да је Јасеновац био „далеко бруталнији од Аушвица“.
У процесу „прочишћења хрватске нације“, српска дјеца су убијана, заједно са одраслима.
Током четири године, између априла 1941. и маја 1945. године, у усташкој НДХ убијено је 73.316 малишана. Током Другог свјетског рата, једино мјесто у цијелој Европи у којем су постојали специјални логори за дјецу била је Хрватска.
Само од децембра 1941. до априла 1942. године усташе су убиле 19.544 дјечака и дјевојчице српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније.
Убијани су, према свједочењима, на најстрашније начине и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладњелости, жеђи и смрзавања.
Многа дјеца убијена су у Јасеновцу и средином септембра 1942. године. Тијела дјеце довожена су са 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Слична судбина задесила је и 300 дјеце која су погубљена у Градини у октобру исте године.
Огроман број дјеце, око 12.000, спасен је од усташког погрома захваљујући Диани Будисављевић и десетинама племенитих људи који су јој помогли.
Број жртава у концентрационом логору Јасеновац никада није тачно утврђен.
Логорска архива је два пута уништавана – почетком 1943. и у априлу 1945. године.
Земаљска комисија Хрватске, основана 1945. године, констатовала је у извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу да је број жртава између 500.000 и 700.000.
Њемачки генерали из Другог свјетског рата давали су веома различите податке о броју убијених Срба у НДХ, али заједничко им је то да сви помињу стотине хиљада страдалих.
Александер Лер је још 1943. године говорио о 400.000 убијених Срба, Лотар Рендули, њемачки генерал-пуковник, наводи да је убијено око „500.000 православаца“, генерал Херман Нојбахер помиње „више од 750.000 убијених“, а СС генерал Ернст Фик – 600.000.
Након Другог свјетског рата, у намјери да изједначе жртве и заслуге за ослобођење земље, комунистичке власти чиниле су све да се Јасеновац помиње што мање.
О највећем стратишту у НДХ нису снимани филмови нити рађени серијали, а лидер комуниста Јосип Броз Тито, никада није посјетио Јасеновац.
