Српски члан и предсједавајућа Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић истакла је обраћајући се Савјету безбједности УН-а да закаже гласање о потврди Шмита или да нађе другог кандидата.
Захваљујем на прилици да вам се обратим у овом пресудном тренутку, не само за БиХ, него и за кредибилитет међународног система на који се сви заједно ослањамо.
Иако тренутно предсједавам трочланом Предсједништву БиХ, данас вам се обраћам у Уставом дефинисаном својству српског члана тог предсједништва. На ову функцију изабрали су ме грађани Републике Српске, једног од два конститутивна ентитета који чине БиХ.
Дејтонски споразум није био савршено рјешење, али јесте представљао одважан дипломатски чин који је успоставио равнотежу између три народа и два ентитета у оквиру једне државе. Тај споразум је био – и данас је – правно обавезујући међународни уговор, уписан у анале овог савјета. Његов Анекс 4 је наш Устав, а Анексом 10 дефинисан је мандат високог представника.
Споразум је успоставио децентрализован систем заснован на консензусу, управо са циљем да се било којој страни – домаћој или међународној – не дозволи да доминира над осталима. Ипак, данас свједочимо нарушавању те равнотеже због неодговорног уплитања страних фактора, како у виду поступака различитих високих представника, тако и у виду дјеловања страних судија у Уставном суду БиХ.
Дозволите ми да почнем одакле почиње и сам Дејтон: од владавине права. Анекс 10 недвосмислено налаже да високог представника одобрава Савјет безбједности УН.
То се у случају Кристијана Шмита никада није догодило. Њега је изабрао самопроглашени Савјет за спровођење мира – неформалан ансамбл без икакве повеље, без утемељења у неком међународном уговору и без правног основа, и без икаквог овлашћења да пренебрегне овај савјет.
Шмит дјелује на основу тзв. бонских овлашћења, која нису садржана ни у једном правно обавезујућем међународном инструменту.
Неки тврде да је довољно што је ПИК „обавијестио“ Савјет о свом избору, те да потврда није неопходна. Међутим, да је гласање на Савјету сматрано непотребним, Анексом 10 никада не би ни било тражено.
Анекс 10 такође јасно дефинише мандат високог представника. Дејтонским споразумом високом представнику није дато овлашћење да доноси законе, суспендује уставе, кривично гони изабране званичнике и политичке странке или влада декретима.
Ипак, Кристијан Шмит управо то чини, а то су чинили и неки његови претходници, и то немали број пута.
И управо у томе лежи срж континуиране кризе у БиХ, чијој кулминацији данас свједочимо. Све што је проистекло из те неправилности – изостанка потврде Савјета безбједности УН и незаконитих прекорачења мандата утврђеног Анексом 10 – дефектно је на исти начин. Ниједан правни систем – домаћи или међународни – не може опстати ако тумачи прописа од њихове примјене изузму сами себе.
Дозволите ми да укратко наведем свега неколико од многобројних декрета које је Шмит противправно наметнуо од када је крочио у БиХ.
1. Једнострано је суспендовао Устав ФБиХ како би наметнуо владу по сопственом нахођењу, игноришући изборне резултате.
2. Измијенио је изборни закон заобилазећи демократске парламентарне процедуре.
3. Продужио је мандат Централној изборној комисији без поступка пред надлежним законодавним тијелом.
4. Измијенио је Кривични закон са циљем инкриминисања непоштовања декрета које је лично он донио. Овај потез првенствено је усмјерен на уклањање из политичког живота демократски изабраног предсједника Републике Српске зато што је извршио своју уставну обавезу и прогласио законе које је усвојила Народна скупштина Републике Српске, као и на застрашивање свих функционера који би се усудили да доведу у питање његову нелегитимну власт.
5. Обуставио је финансирање демократски изабраних политичких странака у Републици Српској из буџета, чиме је поништио политичку вољу огромне већине њених бирача.
Уважени чланови Савјета,
Ништа од наведеног није предвиђено Дејтонским споразумом, није примјерено демократији, а свакако није владавина права.
Овдје је у питању диктатура – владавина декретима, лишена сваког преиспитивања пред институцијама правосуђа, без права на правни лијек.
Оно што је започело као пуко прекорачење мандата прерасло је у устаљени систем репресије.
Сваки такав поступак правдан је потребном за „функционалношћу“. Међутим, резултат није „кохезивнија“ БиХ, него дубоко поларизовано друштво које тешко може опстати уз страно уплитање таквог вида и интензитета.
Када Република Српска изражава протест због оваквих кршења, неосновано бива оптужена за сепаратизам. Међутим, инсистирање на поштовању међународног уговора није сепаратизам.
Супротно одређеним наративима, Република Српска не подрива Дејтонски споразум – она га брани. Нашим захтјевима не разграђујемо БиХ, него враћамо законитост и равнотежу како су изворно успостављене дејтонским оквиром.
Из тог разлога, Народна скупштина Републике Српске усвојила је законе да би заштитила своја права утврђена дејтонским оквиром. Те мјере нису провокација, већ законит одговор на упорно кршење међународног права.
Актуелну кризу није изазвала Република Српска, нити је криза у њеном интересу. Она је посљедица Шмитовог најекспанзивнијег и најауторитарнијег испољавања моћи, праћеног противправним наметањем бројних декрета.
Стога, осудити поступке Републике Српске без претходног бављења Шмитовим противправним интервенцијама није само погрешно, него и пристрасно, са опасним импликацијама.
Дозволите да јасно изложим наш став:
1. Остајемо у потпуности опредијељени за суверенитет и територијални интегритет БиХ, како је дефинисано Дејтонским споразумом.
2. Када је ријеч о мандату високог представника, залажемо се за враћање на правни темељ из Анекса 10 и за припрему затварања ОХР-а.
3. Одбацујемо једностране одлуке којима се преправља мировни споразум, криминализује политичка дебата, прогоне политички неистомишљеници путем инструментализованог правосуђа, дискриминишу политичке странке и заобилази воља бирача.
Правно ресетовање у БиХ представља логичан наредни корак уколико желимо да спријечимо ескалацију и будуће кризе.
Стога, уз дужно поштовање, позивам овај савјет да хитно предузме неколико корака:
1. Да закаже формално гласање о потврди Кристијана Шмита. Уколико не може добити подршку, пронађимо другог кандидата, који ће бити именован према Анексу 10.
2. Да затражи независну правну оцјену, под окриљем Савјета безбједности, усклађености такозваних „бонских овлашћења“ са Анексом 10. и Повељом Уједињених нација.
3. Да подстакне све релевантне актере у БиХ на дијалог са циљем спречавања даљих криза и ради поновног успостављања функционалног управљања.
Спремни смо да у том процесу учествујемо конструктивно, транспарентно и у доброј вјери.
Господине предсједавајући, чланови Савјета,
Дејтонски споразум је окончао разарајући рат и поставио темељ нашег уставног поретка те заслужује поштовање, а не злоупотребу и кршење њиме предвиђених процедура.
Потребно је да заједнички осигурамо да се будућност БиХ не пише декретима, него правом.
На крају, мада у критичком тону, дозволите ми да појасним једно питање. Као члан Предсједништва БиХ, присиљена сам да се директно обраћам вашим мисијама због опструкција Министарства спољних послова БиХ. Ово министарство селективно ограничава моју дипломатску кореспонденцију, док мом бошњачком колеги омогућава неометан приступ дипломатским каналима.
Ова пристрасност присутна је чак и у Сталној мисији БиХ при Уједињеним нацијама.
Такви поступци најбоље илуструју стварност државе коју траже да прихватимо – система у ком се моћ централизује, а уставна права негирају, гдје се чак и основна комуникација користи као политички инструмент.
