У Мркоњић Граду је организована друга од пет поворки сјећања у оквиру снимања документарног историјско-биографског филма „Свједок“ редитеља Дениса Бојића у продукцији Радио-телевизије Републике Српске и Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина и тражење несталих лица.
Око 1.500 грађана Мркоњић Града, Језера, Дрвара, Шипова и околних општина, поворком сјећања у Мркоњић Граду, одало је почаст жртвама страдалим у Одбрамбено-отаџбинском рату и тако учествовало у кадровима филма који ће бити свједочанство о српском страдању у протеклом рату.
Редитељ Денис Бојић је рекао да ће се географским обједињавањем српског страдања у цијелој Републици Српској и БиХ покушати направити документ који ће остати трајно записан у култури сјећања, прије свега као историјска читанка за генерације које долазе.
– Данас смо овдје да проговоримо у име оних који не могу да говоре, у име наших мученика који би да могу крикнули најгласније могуће. Данас смо овдје да испишемо историју коју остављамо нашој дјеци, а то радимо да не бисмо дозволили да нека друга историја остане оно што ће они учити – истакао је Бојић.
Мркоњић Град је друга од пет локација на којој су снимани кадрови за филм који представља огољену и сурову истину ратног ужаса, приказану кроз историјски и биографски портрет доктора Зорана Станковића.
Доктор Зоран Станковић био је тај који је из крви и блата овдашњих гробница извлачио и идентификовао страдале, како би их породице могле достојанствено сахранити.
– Станковић је у најтежим временима за српски народ урадио нешто што је у том тренутку радило јако мало људи. Наша вјечна, прије свега људска, а онда и историјска захвалност њему и нашим жртвама је наша обавеза, а не морање – поручио је Бојић.
Начелник Мркоњић Града Драган Вођевић подсјетио је да су Мркоњићани у октобру 1995. године протјерани са својих вјековних огњишта и да су се након неколико мјесеци вратили у потпуно уништен и разорен град у којем су пронашли и масовну гробницу која их највише боли.
Сестра Милеве Жупић која је у протеклом рату изгубила три сина, Босиљка Гверо била је један од свједока за овај филм. Причала је о својој сестри Милеви која је умрла прије пет година и која је у протеклом рату изгубила све што је у животу имала.
У масовној гробници смо пронашли два њена сина, а трећег смо препознали у селу Сурјан. Овдје, код масовне гробнице су пронађени разни предмети за мучење – маљеви, жице и слично. Најтеже ми пада то што су један другог гледали док су их мучили и убијали – прича Босиљка.
Љиља Перић је изгубила оца Душана Црнчевића, брата Слободана и стрица Милорада Црнчевића.
– Оца сам нашла у селу Лисковица, а брата и стрица сам пронашла у масовној гробници. Код брата су биле изваљене обје руке, док му је лијева страна главе била смрскана тупим предметом, а стриц је био жив спаљен – каже Перићева.
Она напомиње да сви треба да знају шта се десило у протеклом рату и да подрже снимање оваквих документарних филмова.
Кадрови за филм су снимани у Кравици, а биће снимани и у другим мјестима гдје су почињени масовни злочини над Србима – у Броду 13. фебруара, Шековићима 20. фебруара и Зворнику 27. фебруара.
