Српска пјесникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности, Десанка Максимовић, умрла је 11. Фебруара 1993. године у Београду.
Десанка Максимовић је била најстарије дијете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Михаило је био син Димитрија и Неранџе Максимовић, Неранџа-Нера је била потомак кнеза Јована Симића Бобовца. Одмах послије њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премјештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела дјетињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала дјеце.
Студирала је на одјељењу за свјетску књижевност, општу историју и историју умјетности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најприје радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд гдје је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала пјесникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и пјесницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и умјетности, а 16. децембра 1965. за редовног члана. У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти цркве Светих арханђела у оквиру културно-историјског комплекса.
Десанка Максимовић је била пјесник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и ојсећајна. Неке од њених најпопуларнијих пјесама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.
Чувши за стријељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, пјесникиња је написала једну од својих најпознатијих пјесама „Крвава бајка“ – песму која свједочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату.Пјесма је објављена тек послије рата.
Због једне од њених родољубивих песама која није била објављена, „У ропству“, била је и затварана.
Десанка Максимовић је добила велики број књижевних награда, а међу њима и Вукову (1974), Његошеву (1984), награду АВНОЈ-а (1970), Седмојулска награда (1964), Змајева награда (1958 и 1973), награда „Младо покољење“ (1959). Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева.
Прво признање добила је 1925. године наградом за пјесму „Стрепња“ на конкурсу часописа „Мисао“.
Године 1988. одликована је наградом „Златни венац“ македонских Вечери поезије у Струги у сарадњи са Унеском. Награда се додјељује једном песнику годишње за цјелокупан животни рад. Маја 1968. одликована је Орденом Републике са златним вијенцем.
Дана 12. фебруара 1993. Влада Србије је донијела одлуку да се њено име и дјело трајно обиљежи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић која додељује награду „Десанка Максимовић“. Одлука Владе је реализована иницијативом Министарства за културу Србије да Народна библиотека буде оснивач и носилац те институције. Задужбина је основана 19. марта 1993. Оснивачким актом и Статутом назначава се да задужбина треба да „створи услове за трајно очување и његовање успомене на Десанку Максимовић, једног од највећих пјесника српског језика 20. вијека“.
Поводом стогодишњице њеног рођења, Унесков словенски пројекат прогласио је Десанку Максимовић за личност културе у 1998. Години.
У селу Богоштица код Крупња 2013. године отворен је Дом српске поезије „Десанка Маскимовић“ у саставу новоизграђеног Манастира Свете Тројеручице Хиландарске.
