Роман „Врежа“ за који је Бранко Станковић награђен „Златном совом“ Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске, а који на занимљив начин говори о страдалним судбинама Срба и Јермена кроз моралну дилему освете, промовисан је у фочанском Центру за културу и информисање.
Бранко Станковић, Фочак са адресом у Бијељини, истиче да у роману на прво мјесто ставља дубокоморалну тематику освете.
„Да ли се свети Бог или човјек, шта значи освета за најгора дјела најгорим злочинцима, с’ једне стране, а с’ друге стране, приказује везе између српског и јерменског народа и открива неке до сада скривене приче за које вјерујем да велики број људи није знао“, каже Станковић.
Он открива да су у паралелним радњама, јунаци романа Благоје Јововић из Црне Горе који је у Аргентини 1957. године пуцао на Анту Павелића (који је од посљедица тог рањавања умро у Мадриду 1959. године) и Согомон Техријан, који је у Берлину 1921. године убио највећег крвника јерменског народа Талат пашу.
„Талат паша је најодговорнији човјек за страшни геноцид над Јерменима од 1915. до 1920., када је страдало 1.400.000 становника. Занимљиво да је Согомон Техријан живио у Београду и да има везе и са Србијом“, каже Станковић.
На питање да ли се светити или не, Станковић каже да је најбоље одговорити ријечима владике Николаја Велимировића, да праведник треба да сачека освету, да је освета Божија.
„Скривено срце романа је прича о чика Милану Смољановићу, који је на свој начин избјегао да се свети крвнику своје породице и њега је Бог наградио за тај избор божанског“, навео је Станковић.
Он је додао да сама ријеч „врежа“ предствља једну врсту везе између Бога и човјека, а да на јерменском значи освета.
Професор Богословског факултета Дарко Ђого, који је говорио на промоцији, истиче да роман има историјску и идентитетску, али и велику књижевну вриједност, те да настоји да умрежи епохално страдање два народа чије је судбине обиљежило управо непрекидно страдање.
„Бранко Станковић је успио да то оживи, да евоцира у нама предачке болове, не на пропагандистички, ангажован начин, него умјетничким поступком који овај роман чини штивом, који би према мом мишљењу, требао да се нађе у изборима за озбиљне књижевне награде“, оцјењује Ђого.
Према његовим ријечима, вјечна дилема да ли се светити за масовна страдања је неразрјешива.
„Препуштањем да будете непрекидна жртва, биолошки нестајете, а са друге стране осветом постајете идентични своме џелату, тако да не постоји савршено логично рјешење. На хришћанском плану, не треба заборавити да су Срби и Јермени хришћани, не можемо да будемо другачији од христоликог пута којим је пошао наш Господ, тако да је рјешење за питање освете васкрсење“, рекао је Ђого.
Директор Центра за културу и информисање Владимир Пантовић, навео је да је „Златна сова“ постала препознатљива књижевна награда која држи до нивоа.
„Бранко Станковић правично је заслужио награду. Наставићемо да промовишемо издања не само Завода за уџбенике, него свих добитника ових и сличних награда“, рекао је Пантовић.
