Насловна Вијести Архитекта Јована Раилић отворила врата манастира “Светих архангела” на Косову и Метохији

Архитекта Јована Раилић отворила врата манастира “Светих архангела” на Косову и Метохији

14
0

Треба дати живот зидинама, градити и учвршћивати породицу, јер коме рестауришемо манастире и цркве, младим Србима који неће знати шта је нама Косово и Метохија, шта нам је Крајина, који неће осјећати светињу? Ако млади немају усађен тај осјећај, све нам је узалудно.

Тим ријечима започела је причу за “Глас Српске” Јована Раилић, која је архитектуру завршила у Бањалуци, а магистрирала реконструкцију и рестаурацију споменика архитектонског насљеђа у Санкт Петербургу као стипендиста руске државне стипендије. Њен магистарски рад на тему реконструкције манастира “Светих архангела”, задужбине српског цара Душана Силног у Призрену, на Косову и Метохији, веома је запажен у Русији, а на основу њега Јована је добила признање за најбољег студента на поменутој катедри у Санкт Петербургу.

Код нас је мало стручњака који се баве црквеном сакралном архитектуром, јер тог усмјерења на нашим просторима нема, а како нам је казала Раилићева, сакралној архитектури ју је привукао осјећај за чување свих историјских наслојавања и развоја српског народа, али и историјских прилика свијета. Током посљедњег рата у БиХ са породицом је избјегла из Санског Моста, што препознаје као коријен своје потребе да изнова гради материјалне, али не и духовно срушене вриједности.

– Непроцјењива је важност традиције која је усађена у породичним вриједностима, јер схватамо да човјек који не зна да поштује родитеље и не зна да поштује породицу неће знати да поштује ни насљеђе свога народа. Рестаурација нашег народа треба да крене од рестаурације традиционализма у нашој породици као суштини. Без крсне славе, језика и обичаја смо ништа. У многим ситуацијама сам себи практично показала на мањим примјерима да ако имаш стабилан духовни темељ ништа те не може поколебати – истакла је Раилићева.

Кроз свој магистарски рад у Русији представила је манастир “Светих архангела”, који је похаран у доба османлијске окупације, али који је и током 1999. године поново спаљен и опљачкан од стране Албанаца.

– У Санкт Петербургу сам групи младих људи и професора представила шта се у 21. вијеку десило у Европи, на Косову и Метохији. Приказала сам им како је запаљен манастир и заклан монах с чијом се главом играо фудбал. Они су остали шокирани, јер ништа од тога нису знали. Кроз овај рад, поред умјетности и рестаурације, морала сам да проговорим о истини, јер је ту ријеч о егзистенцији српског народа и вриједног, не само српског, већ и свјетског насљеђа – рекла је она.

Додала је да се у приказу истине огледа значај истраживања и рестаурација. Магистарским радом је приказала како манастир може да изгледа у општим архитектонским концепцијама уз проширење постојећих капацитета.

– Тамо је ситуација и даље под тензијама и стога архитекта треба да буде у току, да предвиди како ће у складу са том ситуацијом изгледати грађевина. Сумирала сам стање, направила историјски план манастира, сумирала резултате досадашњих ископавања и понудила могући план развоја простора. Тренутно у манастиру постоји конак који користе монаси и Душанов конак, за групе ходочасника. Било би добро проширити тај простор да би он оживио за више намјена, јер шта ће нам зидови ако тамо људи не долазе – објаснила је Раилићева.

Испричала је да су радови на малој цркви почели, но да су обустављени, те да њен рад подразумијева приједлог пројекта обнове мале и велике цркве у оквиру комплекса.

– Битно је да жеља за обновом постоји и да буде мир. Руси су заинтересовани за ту тему. Приближила сам им са свих страна подручје и његов значај, јер сматрам да рестауратори свијета треба да се баве таквим питањима, да виде какво благо је угрожено – истакла је она.

Додала је да је важно да без страха одлазимо на Косово и Метохију, јер се многи труде да присвоје нашу традицију и измијене историјске чињенице те да је стога важно да млади схвате шта је српско насљеђе и културни идентитет кроз вијекове да би знали да га презентују.

– Архитектонским анализама, типологијама и истраживањима дошла сам до манастира “Светих архангела”, пошто је у рушевинама и добро је тле за рад рестауратора и истраживача. Такође, територија на којој је манастир је вишеслојна у историјском и археолошком погледу – рекла је она.

Истакла је да је манастир током османлијске окупације срушен до темеља и да је од тог материјала изграђена Синан-пашина џамија у Призрену.

– Прошле године сам отишла у Синан-пашину џамију и фотографисала дијелове манастира “Светих архангела” који су узети и очигледно неприродно уклапани у нову грађевину. Видно је да ти комади ту не припадају, да су украдени. Препознала сам и пресјеке стубова испод куполе манастира узидане у зидове џамије. Иако је то видљиво и до сада су постојали ставови о питању враћања тих дијелова манастиру, ја се професионално односим према томе и сматрам да и ако нам је остала једна честица камена која је света – на њој можемо да саградимо много, као још један слој историје – истакла је Раилићева.

Како нам је испричала, када је ријеч о манастиру, фасцинантна је умјетност којом су људи у 14. вијеку данима клесали камен и стварали светињу.

– Сваки човјек би требало да се запита шта се то дешава са нашим народом кад нам царска задужбина стоји у рушевинама. Отворила сам само капије “Светих архангела”, јер не може један човјек за двије, три године, без обзира на сва истраживања, да проникне у то како је некада изгледао манастир који је толико пута рушен. И не треба, јер постоје институције које треба да се баве тим комплексним питањима, али је важна улога појединаца, као покретача процеса рада и покретача удруживања стручњака када је ријеч о истим циљевима, на корист народу и свијету – објаснила је.

Манастир “Светих архангела” представљао је врхунац српског сакралног градитељства у периоду достизања највишег степена развоја српске средњовјековне државе. Рушевине манастирског комплекса су данас под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја и на простору комплекса живи малобројно монаштво.

Хуманост

Јована Раилић је због љубави према српском народу и традицији, али и због укоријењеног осјећаја преживљавања рата са својом породицом, врло млада почела да одлази на Косово и Метохију.

– Трудим се да много путујем и живим са својим народом доље, у селима, манастирима, енклавама. Укључена сам у организацију “Срби за Србе”, помажемо угрожене породице, првенствено са много дјеце, широм Балкана. Водим се Шантићевим “Свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја” – навела је она.

Поезија

Раилићева пише и поезију, а са 15 година је објавила прву збирку поезије под називом “Од пупољка до руже”.

– На почетку су то биле дјечије теме и моја трагања, а касније сам почела да пишем искључиво родољубиву поезију – рекла је Раилићева, која је радове објављивала у зборницима и часописима.

ИЗВОРsrna
Претходни текстЂоковић провео другу ноћ у имиграционом притвору
Сљедећи текстПатријарх Порфирије служи Божићну литургију у Храму Светог Саве