Нелегални референдум муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, убиство српског свата на Башчаршији, потом агресија и напади хрватске војске на Србе у Купресу, Сијековцу, те селу Равно, били су неки од првих детонатора крвавог грађанског рата у БиХ…
Сјећати се и праштати можемо, али нећемо и не желимо да заборавимо ниједну неправду нанесену српском роду, истиче градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић.
„У том контексту иде и оно што данас радимо – благовремено је предложено да се 16. март дефинише као датум од републичког значаја за Републику Српску, као дан егзодуса сарајевских Срба“, напомиње Ћосић за Срну.
Идуће године, најављује он, биће обиљежено 30 година од оснивања града Српско Сарајево. Ћосић подсјећа да је Закон о Српском граду Сарајеву у вријеме непосредне ратне опасности донесен 1993. године.
„Ако је већ морало неминовно да дође до тог ратног сукоба, сматрам да српски народ треба да буде поносан на своју улогу у том тешком времену, када су сарајевски Срби доживјели велика страдања“, наглашава Ћосић.
Република Српска, наводи он, настала је као република која има све одлике државности и која ефикасно функционише захваљујући кључним институцијама – Народној скупштини, Влади и Предсједнику Републике, и пружа сасвим солидне услове за нормалан и безбједан живот и рад својих грађана.
Мирко Шаровић, предсједник СДС-а, посланик у Парламентарној скупштини БиХ и један од некадашњих институционалних оснивача Српског Сарајева, наводи за Срну да су март и април 1992. године били трагични мјесеци у којима је започело невиђено страдање и прогон српског народа у Сарајеву, које је тада пало под муслиманску власт.
Он је подсјетио на убиство српског свата на Башчаршији 1. марта 1992. године, као и на 1. април 2004. године, на брутални напад СФОР-а на свештеничку породицу Старовлах на Палама.
„Све су то били догађаји који су имали утицај на безбједносно стање и међунационалне односе у тадашњој БиХ, иако нико од нас није вјеровао да ће се догодити тај несрећни рат, јер сам био директни свједок тих догађаја“,напомиње Шаровић.
Он напомиње да је злочин над Старовласима био незапамћена тортура међунационалних војних снага над невиним припадницима српског народа.
„То је била велика неправда и црна мрља на лицу и души оих оних који су у БиХ дошли да наводно промовишу мир, а чинили су злочине над Србима, уз увјерење да су безгрешни и да их правда никада неће стићи“, истиче Шаровић.
Он поручује да „вјерујући српски народ никада неће орпстити СФОР-у и УН безочни и криминлни атак на свештеничку породицу Старовлах, без судског епилога.
Инспектор у МУП-у Републике Српске Симо Тушевљак, стручњак за област истраживања ратних злочина, стално упозорава на скандалозну чињеницу да је припадницима тзв. „патриотске лиге“,“ зелених беретки“ и других паравојних јединица под контролом муслиманских власти у Сарајеву признато право учешћа у рату од априла 1991. године, иако је БиХ тада била у саставу бивше Југославије.
„Јасно је да су се они већ тада спремали за рат, јер су муслимани у БиХ, много прије него што је дошло до организовања српског народа у БиХ, кренули у припреме за трагичне сукобе на овим просторима и излазак из Југославије.
Бошњаци су тада јавно прокламовали да су за останак БиХ у СФРЈ, а заправо су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе“, подсјећа Тушевљак.
Истовремено, наставља он, Хрватска је 1991. године рат, који се већ водио на њеној територији, пренијела у БиХ, а по западној Херцеговини већ тада су ходали припадници хрватске војске, ХОС-а и паравојних јединица, који су крајем 1991. и почетком 1992. године извели нападе на небрањена српска села Равно, Купрес, Сијековац и друге.
„Због тога не треба само град Сарајево везати за почетак рата у БиХ, јер се то десило на много ширем подручју БиХ“, напоимиње Тушевљак.
Он подсјећа да је 4. априла 1992. године у полицијској станици у Сарајеву мучки убијен полицајац Перо Петровић, Србин, који је управо тог дана привео једног превејаног сарајевског криминалца.
Предсједник Удружења ратних ветерана служби безбједности Републике Српске, подружнице Источно Сарајево Радован Пејић рекао је раније Срни да је Петровић био частан полицајац који је убијен у полицијској станици, извршавајући свој дужност.
„Након што је покушао да спријечи крађу возила у једном сарајевском насељу, ухапсиле су га муслиманске паравојне полицијске снаге у тадашњем МУП-у Сарајево и одвеле га у станицу Ново Сарајево гдје је убијен“, наводи Пејић.
Перо Петровић постхумно је одликован Медаљом заслуга за народ.
Истог дана у нападу муслиманских паравојних формација на Полицијску школу на Врацама убијени су српски специјалци Миле Лиздек /32/ и Милорад Пупић /29/, рањени су Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура, а повријеђен Милорад Марић.
Лиздек и Пупић постхумно су одликовани Оредном Милоша Обилића.
Муслиманска паравојна формација такозване „зелене беретке“ већ 3. априла 1992. године заузеле су све полицијске станице у Сарајеву, осим станица на Илиџи и у Илијашу.
У току борби, од непријатељских хитаца погинула су три српска цивила, становника Враца, а двоје је рањено.
