Полагањем цвијећа и молитвом на гробу Алексе Шантића уз евоцирање сјећања на лик и дјело великог мостарског пјесника, обиљежена је 98. годишњица његове смрти у родном му Мостару.
Посјетом Шантићевом вјечном почивалишту на гробљу у Бјелушинама, гдје је одржан парастос у организацији Српске православне црквена општина Мостар, Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Градски одбор Мостар и Српског пјевачког и културног умјетничког друштво „Гусле“, представници културног живота у Мостару су обиљежили овај значајан датум у хисторији града.
Новинар и публициста Затко Сердаревић, који је и члан УО мостарске „Просвјете“, истиче како сваке године грађани Мостара обиљежавају годишњицу смрти Алексе Шантића, који је својим ликом и дјелом задужио родни град.
„Kада се спомене Мостар прва асоцијација је Алекса Шантић, а према томе је јасно колико је то име важно и колико је задужио Мостар и наше генерације и оне које долазе, својим не само пјесничким дјелом, него и својим ликом. Мало који пјесник је на просторима Југославије оставио тако упечатљив утисак на све људе, прије свега што је код њега била једна хармонија личности и дјела које је писао. Сви су књижевници и књижевни критичари сагласни да је он био пјесник који је писао истинску поезију из душе и срца. Био је репрезентант такве врсте поезије, а да не говоримо колико је волио све народе и колико је уважавао мултиетнички живот у Мостару и цијенио комшилук, о томе су пјесме испјеване. Оставио је једну дубоку бразду не само културног живота у Мостару него уопште у животу града па и цијеле Југославије“, казао је Сердаревић.
Алекса Шантић је преминуо 2. фебруара 1924. године од тада неизљечиве туберкулозе, а у Мостару се и данас памти и препричава његова сахрана, јер се таква ни прије, ни послије није догодила у највећем граду на Неретви.
Kада се сазнало за његову смрт, ријеке људи сливале су се ка Ћоровића кући, гдје је Алекса код сестре Персе провео посљедње дане живота. Долазили су да би се поклонили свом пјеснику и изјавили саучешће породици, а због пристизања великог броја људи Шантићев ковчег је до сахране био пренесен у Српски дом (данашње Народно позориште Мостар).
Мостар је, како су забиљежили хроничари тог времена, био завијен у црно, на кућама су се вијориле црне заставе, фасада Општинског дома била је претворена у црну масу, па су чак и улични фењери били обавијени црним крепом.
Нажалост име Алексе Шантића који је својим ликом и дјелом задужио Мостар у његовом родном граду данас нема заслужено мјесто, што многи критичари сматрају апсолутном неправдом.
Данас у Мостару само у трећини његове улице стоји табла с именом Алексе Шантића, а гимназија која је носила пјесниково име послије задњег рата је преименована у Гимназију Мостар, тако да је у пјесниковом граду остао само Шантићев парк гдје се налази и његов споменик.
