Пишу данас о теби они што те знају кратко. Говоре о теби они што камама машу испред туђих огњишта. Ја сам се рађала у теби и кроз тебе! Ја сам подно Кошева умотана у мало ћебе удахнула прве фебруарске мразове. Моји су образи први пут заискрили сарајевском зимом. Моја су плућа удахнула тебе, моје Сарајево!
Пише: Свјетлана Самарџија
Вјероватно ће у сјећању те дјевојчице остати горки чемер на уснама, буника која утиче на мозак. Какав је живот кроз ход крви? Како је ићи у загрљај своје дјеце, са крвавим траговима на асфалту? Нико не зна шта значи губити се и враћати у живот. Како би и знали. Рођена у малом сарајевском насељу Бистрик, покрај старе жељезничке станице своје прве кораке начинила је низ стрми асфалт у неким похабаним лакованим ципелицама јер није хтјела да их остави и да их штеди, не, она се играла у њима по бистричкој калдрми.
Те уске улице биле су идеалне за играње оних сада заборављених дјечијих игара. Та дјевојчица слатких увојака што одскачу од тјемена и са невиним осмијехом научиће шта значи најтежа ријеч икада изговорена: избјеглица. Она њено дјетињство неће памтити по рашчешљаним увојцима на својој глави нити по другарицама из вртића. Памтиће га по оној дјевојчици Амели што је назвала четникушом а она плачући отрчала мајци да је пита шта то значи, успут је подерала и своје лаковане ципеле. Оне мале ципеле боје бехара, као цвијеће на Бистрику.
Умјесто дјечије граје и учења првих слова добила ја тишину. Тамо у неком буџаку ослушкивала је и чекала. Неко је ходао улицом, и она је то тражила од мајке, да изађе на улицу, шта ту има лоше? То вријеме је било лоше. Превише тихо али се наслућивало зло. Када је невријеме запљуснуло Бистрик мала дјевојчица је шестога априла напустила своју калдрму.
Окачила је своје ципелице на стару жељезничку станицу, пољубила је свога друга Милана који је гурао лопту у голф 2. На Маријином двору Јука Празина дијели оружје и позива на покољ Срба, по ко зна који у једном вијеку. Априлско слабо процвјетало лишће заклања поглед ка граду. Одлазе. Колоне Срба одлазе, а ни они сами не знају гдје. Избјеглице. Тада је први пут чула ту ријеч, а исту ће чути још једном када својој дјеци буде рекла да су сада само избјеглице.
Нема више повјерења у Југословенску армију, нема више Југославије, нема заштите. Алија Изетбеговић испуњава свој сан исписан у Исламској декларацији. Правда. Више је није било. Боље отићи него остати на покољу. Посљедње чега се сјећа јесу стихови Назифа Гљиве, касније већ познате Томпсонове химне:
Чујте српски дробовољци, бандо четници,
Стићи ће вас наша рука и у Србији!
Четник. Питала је оца да јој објасни зашто их тако зову, зашто напуштају родни град, зашто одлази са бистричке цесте, зашто је воде од Милана? Мајка јој је плакала, а отац са пушком осамдесет четворком испод сједишта јој је рекао да се не стиди тога придјева, да јој је дјед исто тако носио то име и да се поноси четовањем српским, јер, то значи бранити се, часно, без крви. Гледала га је збуњено. Није она упознала ни свога дједа, и њега су јој узели. Они неки други али опет исти утјеривачи Срба.
Крећу се путем Пала за које није ни знала да постоје, а како и би, мало дериште жељно игре и свога Сарајева. На радију се смјењују Изетбеговић и Кукањац, иначе генерал Југословенске народне армије. Отац јој се смије, псује и говори како тај генерал нема појма шта се дешава на Бистрику. Био је у праву, да нису отишли тада, били би раскомадани на бистричкој цести. Тада би заувијек био изгубљен генетички код једне фамилије која је свој сарајевски коријен носила још од средњег вијека.
Ускоро је плануло Сарајево. Ту буктињу није могао нико да заустави. Гранате, топови, пушкарања, громови унутар града и изван њега. Оптужују се Срби за уништење Вијећнице, за Маркале, за Маркале број два, за сва недјела. Дјевојчица која се игра око паљанске цркве није ни слутила да њен град претварају у најмасовнију гробницу српског народа. Мала Уна је још вјеровала у људе, пронашла друге пријатеље иако јој је недостајао Милан.
Дан када је престала да говори јесте онај када је затекла мајку уплакану са ножем у руци. Жељела је себи живот да одузме. Њена сестра, Унина тетка је убијена на размјени талаца, прије тога силована у хотелу Европа. Уна јој је пришла да пита зашто плаче. Загрлила је и рекла да плаче због Сарајева.
И она је плакала због Сарајева, највише након рата, највише док је ишла у школу. На часовима ликовне културе цртала је свој Бистрик. На часовима музичког пјевала је о Сарајеву, на часовима српског језика писала је о неком тамо злотвору што јој је узео дјетињство.
Са осамнаест година поново је крочила на стрми бистрички асфалт, стала је ногом на тротоар са кога се пружао вјечни град. Слике њених ципелица на јасену очи су јој сузама пуниле. Али ћутала је. Сада је то велика дјевојчица. Знала је ко је бистрички бабо Мушан Топаловић Цацо и шта је урадио њеној тетки. Знала је да гази по дијеловима мозга својих најмилијих, знала је да је Миланова крв ту остала, јер је касно унијео лопту у голф 2. Знала је да јој сузе падају на асфалт, на бетониране њене комшије, на оне које нема ко да оплаче. Да не воли Сарајево не да јој срце, да га преболи не може ни то.
Остао јој је један камен на Сокоцу у облику бијелога крста и испод тог камена њен генетски код, њен отац, који је узидао свој живот за Републику која је како каже Милорад Екмечић „остатак остатака српског народа са лијеве стране Дрине“. Док обилази вјетровито поље из кога се бијеле хиљаде крстова, док полаже бијели крин крај имена и пали воштану свијећу, Уна не гледа у под. Живи, и броји, једног по једног све до сто педесет хиљада. Распршили смо се а нико јавио није. Разишли смо се а нико није стао на нашу страну. Тако је то када лаж добије битку а историја заћути пред бруком и срамотом неправде. Али овај град, Сарајево, видите га, он дише душама нас разасутих, он воли нас, који смо га купали сузама при изгнанству.
