Шефик Џаферовић управљао је Центром служби безбједности /ЦСБ/ Зеница 1994. и 1995. године и био упознат са страшним злочинима припадника одреда „Ел муџахедин“, ритуалним одсијецањем глава, а на одговорност никада није позван јер је имао политичку заштиту, тврди стручњак за безбједности Џевад Галијашевић.
„Џаферовић је имао и одређену заштиту од Британаца, а од 1996. године је постао секретар АИД-а /тајне муслиманске милиције у Сарајеву/“, рекао је Галијашевић Срни.
Галијашевић је истакао да је Џаферовић био на челу ЦСБ Зеница у најтеже вријеме, када су почињени најтежи злочини муџахедина у Средњој Босни, убиства Хрвата, као и на Возући.
Иако постоје сви подаци о његовом ангажману, Галијашевић је истакао да Џаферовића „нико никада није дирао“, а за разлику од њега процесуирани су српски ратни начелници центара служби безбједности, као и војни команданти.
„Близина са Бакиром Изетбеговићем и Британцима, обезбиједили су му да га нико кривично не гони“, рекао је Галијашевић.
Он је додао да до тог процеса неће ни бити, ако се настави тако благ однос појединих политичких странака у Сарајеву према ратним злочинима муџахедина.
„Џаферовић је, уз Сакиба Махмуљина, највећи кривац што су се ти злочини уопште десили. Џаферовић је у сваком тренутку знао шта се дешава у одреду `Ел муџахедин`“, истакао је Галијашевић.
Галијашевић је истакао да је Џаферовић, сада предсједавајући Предсједништва БиХ, о сваком злочину био информисан, знао је ко су извршиоци, али није предузео ниједну мјеру да их санкционише.
Говорећи о томе како је Џаферовић знао за све то, Галијашевић је појаснио да је објекат у коме су били муџахедини од почетка 1993. године Сектор Државне безбједност /ДБ/ ЦСБ Зеница водио под оперативним именом „Kиншаса“ и да су их
у службеним документима повезивали са многим догађајима, попут увоза оружја, везама са страним обавјештајним службама и радикалним исламистичким групама.
Галијашевић је подсјетио да је за злочине муџахедина осуђен командант Главног штаба Армије БиХ генерал Расим Делић, на три године затвора, а ниједан нижерангирани командант нити брутални убица из одреда нису процесуирани, а камоли кажњени.
Галијашевић је напоменуо да је МУП Републике Српске због тих злочина поднио извјештај Тужилаштву БиХ против више лица, као и да је у евиденцији Тужилаштва БиХ, по налогу из Хашког трибунала предмет „Сакиб Махмуљин и други“ заведен од 2012. године под правном квалификацијом „ратни злочин геноцид“, али се, како каже, данас води пред Судом БиХ полујавно и траљаво.
„Свједочења и хиљаде страница доказа и докумената о тим злочинима трагична су потврда да у БиХ не постоји правосудни систем, не кажњавају злочинце и екстремисте нити расвијетљавају њихове злочине већ су ту, по налогу западних служби, да кажњавају Србе и исписују странице лажне историје протеклог рата“, каже Галијашевић.
О подршци НАТО-а муџахединима, Галијашевић је рекао да је судбина Возуће ријешена тек након што су муџахедини, уз подршку НАТО авијације, освојили значајну коту „Паљеник“ на греди Поцјелово, а јединице Другог и Трећег корпуса, са више од 23 000 војника тзв. Армије БиХ, извршиле напад на нешто више од 4 000 војника који су бранили тај дио Озрена.
Поцјелово, подсјетио је Галијашевић, јесте греда коју чине четири доминантне коте 715, 726, 702 и 706, што, како каже, неупућенима у топографију ових простора не значи пуно, али та греда је „капија Озрена“.
„Онај ко је контролише, лако може заузети цијели Озрен. Војници ВРС били су свјесни тога, па су овај дио ратишта утврдили држећи јаке снаге на њему. Према изјавама многих високих официра Армије БиХ, ови положаји се нису могли заузети без помоћи авијације. Многе јединице Армије БиХ су се изредале на овој коти, али без успјеха док се у цијелу операцију нису заједно укључили НАТО и муџахедини /одред `Ел муџахедин` и `Зубејрова група`/“, рекао је Галијашевић.
Он је навео да се војна операција НАТО снага, покренута 10 дана прије напада муџахедина на Возућу, манифестовала рушењем свих радио-релејних објеката и средстава везе ВРС на Озрену, прије свега најбитнијег релеја „Kраљица“ и представљала је подршку из ваздуха формацијама Другог и Трећег корпуса тзв. Армије БиХ.
„У злочинима Алијиних муџахедина, Махмуљинових и Делићевих војника, те Џаферовићевих полицајаца спаљено је до темеља 66 села, уништено више од 5.000 кућа, 12 цркава и један манастир, срушена гробља од којих су нека стара и преко пет вијекова, убијено 465 војника и цивила, протјерано више од 22.000 цивила и грађана српске националности“, подсјетио је Галијашевић.
