Најмлађи фочански гуслар, дванаестогодишњи Милош Дракул сам је научио да свира гусле, а на том путу, како прича, било је успона и падова, попут задиркивања од другара када се мало поколебао, али је љубав према древном звуку и вјековном чувару народног сјећања све надјачала.
Та љубав у Милошевом срцу заискрила је на његовој крсној слави за Светог Игњатија Богоносца када је чуо рођака, гуслара Митра Вишњића из Требиња, како превлачи гудалом преко струне.
Замолио је након славе свог оца Илију да му са зида скине њихове гусле, које су годинама красиле њихов дом, али се на њима није свирало, јер то од укућана нико није знао.
Након првих упута и савјета, које је добио од фочанског гуслара Милорада Чанчара, почео је сам да на интернету проналази гусларске пјесме и да „скида“ покрете прстију.
Учи већ годину и по и каже да му добро иде.
„Нисам налазио никакве часове, него пјесме из којих сам учио како гуслар удара прстима и успио сам да то савладам и сад гуслам на свој начин. Најтеже је научити ударање прстима, али се може савладати и поручио бих својим вршњацима и старијима да пробају“, прича Милош.
Каже да је у почетку било задиркивања од његових другара, али да тога данас више нема.
„Њима то није сметало, него су ме зезали да сам „сељак“ што ме је погодило, па једно мјесец, два нисам гуслао. А онда ми је један човјек, Милан Вуковић, коме се свидјело када је чуо како свирам, рекао да ће ми купити гусле, да не смијем да престајем и ако ме неко буде поново задиркивао да ме то не спречава да наставим. За десет дана ме је назвао и рекао да ми је купио гусле и тако је почело“, присјећа се Милош.
Овај млади гуслар, који осим музике /уз гусле свира и клавир/ обожава и фудбал и са успјехом тренира у Фудбалском клубу „Сутјеска“, каже да за сада међу његовим другарима нема заинтересованих за учење гусала, али да се нада да ће неко од њих кренути његовим путем.
Гусле су за њега, истиче, најбољи и најљепши инструмент.
„То је древни српски инструмент и поручио бих свима да, ако хоће, да пробају да свирају, ако неће, ником ништа. Тај звук, када се гудалом пређе преко струне, код мене изазива љубав и неку тугу у тужним пјесмама, као што је пјесма о погибији Милице Ракић, која је страдала 1999. године и не бих волио никад више да се то дешава“, искрен је млади гуслар.
У посљедњем рату погинули су Милошев ујак Милан Малиш и стриц Васика Дракул.
Милош тренутно учи да свира пјесму о свом покојном ујаку, официру Војске Југославије и Војске Републике Српске, који је погинуо 1995. године на Трескавици.
„Бака кад је чула пјесму није могла да не заплаче. Пјесму је написао наш пријатељ Ранко Савић, баш је лијепо написао, тужна је за моје године, пјевам је са храброшћу да не пустим сузу“, каже Милош.
Ову пјесму учи са посебном посвећеношћу.
„Еј, узех гусле, а срце ми плаче, све због тебе, мој мили ујаче! Ја те нисам никад упознао, јер си храбро за слободу пао….“, запјевао је Милош почетне ријечи ове потресне пјесме.
Милош је најмлађи у својој породици, четврто дијете, након три сестре, па су га, кажу укућани, помало размазили, али је, истичу, увијек био као стармали.
Док њен син пјева одломке разних пјесама из даље и ближе историје, показујућу свој дар, мајка Милијана му добацује да притегне струну и да пусти глас, да се не плаши пред новинаром.
Она прича да је срећна што се, поред тога што иде у музичку школу гдје учи да свира клавир, опредијелио и за гусле.
„Сам је научио, једноставно скида са интернета, добро му иде, има лијеп глас, само као дјечак није свјестан да газирано може да му оштети глас, тако да ми морамо да утичемо на њега. Временом ће му глас мутирати, то је сад дјечији гласић. Задовољни смо, боље је да тако проводи вријеме, да се дружи, а и може да упозна разне људе“, каже мајка Милијана.
Додаје да јој је била велика жеља да се напише пјесма о њеном покојном брату.
„Као човјек био је превише скроман, тако је одгојен. Кад је војску водио, све је говорио, сачувао сам борце да не гину, али нажалост није умио себе да сачува. Пјесму је написао наш велики пријатељ Ранко Савић, легенда од човјека. Милош је сад припрема и надамо се да ће за следећу годину бити готова. Када је један дан на село дошао да је одсвира баки, није могао ни он од суза, ни баба. Па док се мало научи, док се лијепо припреми, некако не може пред баком, зна колико је то за њу потресно“, наводи Милијана.
На Милоша је поносан и отац Илија.
„Сви у кући се трудимо да му помогнемо. У почетку је било задиркивања, када су дјеца сазнала да он гусла, они су сматрали да је то некако „сељачки“, па је прекинуо мјесец дана, док му нисмо објаснили да је то инструмент као и остали, па је наставио. За сада је сам учио, али мораћемо да тражимо некога да почне помало да усавршава“, каже отац Илија.
И он се радује што ће његов син уз гусле опјевати српског јунака Милана Малиша.
„Вјерујте, за све нас је пјесма потресна, па и за Милоша. Труди се, научио је дио пјесме, акобогда све ће фино да научи, да је отпјева, биће то права ствар да остане иза нас, тај човјек је то заслужио“, додао је Илија.
Први наступ Милош је имао на Бадње вече испред Храма Светог Саве када је пјесмом „Поздрав Романији“ одушевио суграђане, а затим су услиједили и наступи на разним манифестацијама у Фочи.
Свирање овог народног инструмента, којим Срби чувају сјећање на славне претке и на њихову сталну борбу за слободу, Милош ће наставити да усавршава повременим одлацима на часове у Бијељину.
„Када будем ишао код сестре у Бијељину узећу који час гуслања, за то није ништа скупо, јер много волим гусле, нећу их никад оставити“, поручио је Милош.
