Данас се навршило пуних 18 година од мартовског погрома у којем су, у присуству међународне мисије, терористичка ОВК и албански екстремисти звјерски убили 19 људи, протјерали 4.000 Срба, уништили 900 српских кућа, те оскрнавили или спалили 39 цркава и на хиљаде споменика на гробљима широм Космета.
Све је почело лажним и сензационалистичким медијским сценаријом, како је то ОЕБС касније званично оцијенио, о утапању у ријеци Ибар двојице албанских дјечака код села Чабра уз пут Косовска Митровица-Зубин Поток, за шта су окривљени Срби.
Ескалација насиља почела је у Косовској Митровици, да би се, неколико часова касније, на прилазу Чаглавици – приградском насељу Приштине, које дијели Грачаницу од главног града јужне покрајине, за мање од сат времена окупило више од 50.000 Албанаца.
Окупљања су ланчано настављена у Призрену, Урошевцу, Гњилану, Косову Пољу, Обилићу, Свињару у јужном дијелу Косовске Митровице, Подујеву, а онда је из „командног центра“ стигла наредба да се уништи све што је српско.
Албански екстремисти почели су да убијају Србе, пале манастире, српске куће, школе, амбуланте, вртиће, док су Кфор и Унмик били само нијеми посматрачи колона Срба који бјежећи спасавају живе главе.
Из Приштине је, како се касније испоставило, акцију етничког чишћења пратио представник УН Марти Ахтисари заједно са Хашимом Тачијем и бројним другим припадницима терористичке ОВК, не предузимајући било какве активности на заустављању албанских хорди које су по спрским срединама дивљале, палиле и гушиле све што је српско.
Марти Ахтисари је тада на прес-конференцији рекао да „Унмик контролише ситуацију“.
На мети албанских терориста била су и бројна братства и сестринства иако су манастире и црквене порте обезбјеђивали припадници Кфора и Унмика. Нијемци су евакуисали братство из Светих архангела и монахе из Богословије у Призрену.
Словачки и Шведски војници обавијестили су кризне штабове Срба у Грачаници и Чаглавици да, уколико имају, употријебе оружје, јер Кфор није у стању да им пружи безбједност и стане у њихову одбрану.
Другог дана погрома, Ахтисари је из кабинета саопштио да ће Кфор и Унмик предузети опсежне акције на заштити српског становништва и српских светиња, јер је увидио да су албански екстремисти докарајчили сценарио етничког чишћења и сужавања простора на коме су до 2004. године живјели Срби.
Унмик полиција и Кфор су касније објавили да је у Мартовском погрому над Србима учествовало 60.000 Албанаца. У званичним извештајима Кфора и Унмика послије насиља наводи се да су они били затечени оваквим терором над Србима, српском имовином и српским светињама и да је то био разлог њиховог неблаговременог и спорог реаговања.
Забиљежено је да је тада из шест градова и девет села протјерано више од 4.000 Срба, из Обилића више од 550, Приштине 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, а села Слатина код Вучитрна и Свињаре код Косовске Митровице су затрта пред очима Кфора и УН полиције.
У погрому је спаљено или оштећено 46 српских цркава и манастира, спаљено око 1.000 српских кућа, на десетине гробаља порушено, убијено 19 лица.
Повратак послије мартовског погрома се није догодио и до данас се на своја спаљена огњишта вратило мање од два одсто прогнаних.
Данас у Приштини има још десетак старијих Срба, Призрену четрдесетак укључујући ученике Богословије, Урошевцу четири члана породице мјесног проте, Ђаковици двије монахиње, Обилићу петоро–шесторо, Пећи осморо, Гњилану тридесетак, Пећи 14, Истоку локални прота са петочланом породицом уз пет-шест Срба који привремено сврате до кућа у Љуг бунару, приградском дијелу Истока…
Мартовски прогом Срба осудили су сви свјетски центри, све међународне организације, Кфор, Унмик, ЕУ, ОЕБС….
Кфор и Унмик су тада објавили да је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима, али је мали број њих осуђен и изведен пред лице правде.
