Испред ратне Болнице на Корану откривена је спомен-плоча на којој је исписано да је од 4. априла 1992. до 30. јуна 1996. године у овој здравственој установи лијечено више од 20.000 људи и извршено више од 12.000 операција
Приредила: Маја БРЧКАЛО-КРСМАНОВИЋ
ПАЛЕ, 4. АПРИЛА /СРНА/ – На Палама је 4. априла 1992. године почела да ради ратна војна болница „Коран“ у оквиру Четвртог санитетског батаљона Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске.
Почетак грађанског рата у БиХ многе здравствене раднике онемогућио је у доласку на њихова радна мјеста, посебно у Сарајеву. Све болнице које су тада постојале остале су у граду под муслиманском контролом.
Због ратних дејстава и прогона љекара српске националности из Сарајева, осим болнице „Коран“, тада су на подручју Сарајевско-романијске регије основане и ратне болнице „Подроманија“ на Сокоцу, „Жица“ на Илиџи и „Касиндол“ у Лукавици.
Почетком ратних дешавања хотелски комплекс „Коран“ на Палама претворен је у болницу.
Један од некадашњих пацијената у болници „Коран“ Радосав Живковић присјећа се да је у болницу довезен 19. априла 1994. године, око 10.00 часова, а од мјеста рањавања до болнице требало је више од 60 минута с обзиром на тежину ране.
У то вријеме и само сазнање да постоји нека болница близу било је јако битно људима који су били на линији.
„У медицини постоји правило и зове се `златни сат`. То значи да је потребно да свака трауматска рана, која узрокује велико крварење, мора да буде збринута у року од сат времена, јер су, у противном, мале шансе да повређени преживи. Ми смо имали срећу да болница постоји, јер би сви рањеници са Пала морали да иду или за Касиндол или Соколац, а многи од нас не би преживјели у тим ситуацијама“, прича Живковић за Срну.
Према његовим ријечима, у болницу је довезен послије сат и 20 минута, а на пријемном га је дочекао доктор Миладин Бабић.
Он се сјећа да му је сестра Љиља Пиповић тада дала морфијум, након чека је бол почела да попушта, као и момента када га увозе у операциону салу, импровизовану просторију која је у некадашњем хотелу била предвиђена за билијар, стони тенис, теретану…
Живковић наводи да су му причали да је тога дана било опсадно стање у болници, десетине рањеника и тешка ситуација за све.
„Нисам знао, а испричала ми је родица која је била дежурна сестра у операционој сали, да ми је приликом операције два пута срце стало, те да је урађена реанимиција. За то сам сазнао прије три године“, прича он и истиче да оно што су доктори и медицинско особље радили спасило многе животе.
Људи су радили својим приручним средствима и оним што су имали из ратне резерве опремом која је потицала из пољских болница. Већина болничког особља практично је живјела у тој болници.
„За мене је то херојство које је равно херојству бораца који су били на линији. Нема никакве разлике. Једни и други су чували животе“, поручује Живковић и наглашава да сви они који су прошли кроз болницу осјећају огромну захвалност према свим људима, докторима, медицинском особљу.
Живковић напомиње да друштвена заједница треба бити свјесна величине жртве коју су поднијели и љекари и медицинско особље.
ВЕЛИКА ЗАХВАЛНОСТ ХОЛАНЂАНКИ ЈЕНИ ЛИГТЕНБЕРГ
Холанђанка Јени Лигтенберг добровољно је дошла на Пале 1993. године и остала све до краја рата. Била је организатор бројних донација у лијековима и медицинском материјалу.
Матична библиотека Источно Сарајево, у копродукцији са Кинотеком Републике Српске, снимила је документарни филму о холандској апотекарки „Ратни дневник Пале 1993-1995“.
Филм прати промоцију књиге коју је на основу њеног дневника приредио академик Мирко Шошић, а која представља вриједан историјски документ о грађанском рату у БиХ.
Живковић наводи да је прича о Јени – примјер хуманости која нема ни границу, ни вјеру, нити нацију, те да му је драго што је учествовао у филму.
Испред ратне Болнице на Корану откривена је спомен-плоча на којој је исписано да је од 4. априла 1992. до 30. јуна 1996. године у овој здравственој установи лијечено више од 20.000 људи и извршено више од 12.000 операција.
Спомен-плоча симболизује значај ове установе током протеклог рата и свједочи о надљудским напорима љекара и комплетног тадашњег здравственог особља у лијечењу многих људи, српских бораца и ђеце.
