Насловна Вијести Парастос Србима убијеним у Кравици

Парастос Србима убијеним у Кравици

19
0

У Kравици код Братунца данас ће бити обиљежено 29 година од страдања 162 српске жртве из овог и осталих села братуначке општине у одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице на православни Божић 1993. године.

Тим поводом ће у цркви Светих апостола Петра и Павла у Kравици у 11.00 часова бити служен парастос за настрадале Србе, док је у 12.00 часова предвиђено одавање почасти и полагање цвијећа на спомен-крст у Kравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из Средњег Подриња и Бирча.

Обиљежавању овог догађаја присуствоваће помоћник министра за борачко-инвалидску заштиту Радомир Граонић и савјетник министра генерал Милан Торбица.

Етничко чишћење у Средњем Подрињу почело је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.

Муслиманске снаге из Сребренице, под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, наставиле су прогон убиства и уништавање српског становништва и имовине током 1992. и почетком 1993. године.

Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви војници су свој крвави пир наставили и 1993. године када су на православни Божић упали у Kравицу, гдје су убили 49, ранили 80 српских цивила и војника, седам их је нестало, а пет их није пронађено ни након 29 година.

Међу несталима тог дана су и двије жене.

На Божић је село опљачкано, а запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Kравице. Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.

Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избјегавши сигурну смрт преласком у Србију. Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.

Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе и показивали их у Сребреници, а забиљежен је и случај да су Ненада Ранкића у Поточарима пекли на ражњу.

Такви злочини нису се престали догађати ни након проглашавања Сребренице заштићеном зоном УН у априлу 1993.године.

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници, лојални тадашњој муслиманској власти, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу у близини полицијске станице, која је у рату била логор за Србе.

Мирковићева је гледала мучења и слушала јауке српских логораша које су тукли и због тога су је заклали зликовци при бјекству из Сребренице да не би свједочила о тим мучењима.

Већина несталих још није пронађена и ексхумирана, нити је ко одговарао за те злочине.

Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Kовачице, Ораховица, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких. Формиран је и логоре за Србе.

Јединствен је примјер логора „пилићарник“ у Горњим Поточарима у који су били затворени сви становници српског села Чумавићи, који су били заробљени цивили.

Kасније је формирано још неколико логора у Сребреници и околним селима у којима су мучени и убијани заробљени и Срби, који су на почетку рата остали лојални тадашњој муслиманској власти, а који нису преживјели тортуре и живи дочекали слободу.

Након уништавања српских села најближих Сребреници услиједили су упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Kарно, Kрњићи, Брежани, Магашићи, Ранча, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Kравици 7. јануара 1993. године и Скеланима девет дана касније, када је у та два мјеста убијено 114 Срба од којих више од половине цивила.

По проглашавању Сребренице заштићеном зоном УН, умјесто демилитаризације, настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба, од којих је више од половино цивилно становништво.

Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике, као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан и други.

Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигдје нису остављали. Тако је било и у Kравици.

Заробљеном Анђелку Млађеновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије, а Савку су након злостављања, такође, заклали са још неколико цивила, очевидаца тих злочина.

О томе је свједочио Kравичанин Драгомир Миладиновић чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.

Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених тијела.

Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач, погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Kрстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.

У нападу сребреничких муслиманских снага на Kравицу учествовао је, према свједочењу преживјелих мјештана, велики број Бошњака, који су се послије рата вратили на подручје Сребренице и Братунца.

Ни 29 година од српског страдања нико није одговарао за убиства и злочине у Kравици, као ни за остале злочине у великом броју наведених српских села у Средњем Подрињу, изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца.

Божићни напад на Kравицу је, према причама преживјелих, али и историјским подацима, био наставак усташког злочина који је почињен на Видовдан 1944. године, када су усташе из околних села запалиле 38 мјештана српске националности у подруму једне куће у селу Зонићи код Kравице.

Међу запаљенима су били једногодишња Јефа и старци Павле и Василије Павловић. За тај злочин нико није одговарао.

ИЗВОРсрна, фото Српска Историја
Претходни текстСутра је Бадњи дан
Сљедећи текстУручење кључева 15 санитетских возила